Док титоносталгичари вриште и жале клупицу у парку, да се ми Срби подсетимо правих јунака, захваљујући којима нас и данас има, макар у малом проценту, а који су се истински борили за опстанак и постојање српског народа.
29. новембар је годишњица смрти Војводе Војина Поповића, званог Војвода Вук или Змај од Пчиње. Ако деци читате или им причате о Обилићу, о Карађорђу, о Синђелићу, нећете претерати ако им кажете да је по јунаштву за главу изнад свих био Војвода Војин. Непоколебљиви ратник и борац против турских, бугарских, аустроугарских, немачких освајача. Описиван као миран и тих, али неустрашив и храбар, вођен једном једином амбицијом и идејом – заштита и очување српског идентитета, народа и Отаџбине. Праведан и беспрекорно дисциплинован, што је одликовало и сваког војника његовог одреда.
У књизи „Ратници Црне руке“, аутора Славише Павловића, стоји извештај француског ратног репортера Анри Барбија, који је на фронту обишао Војводу Вука и његове војнике. У извештају стоји:
„Црни од барута, блата и прашине, спржени од сунца, потамнели од кише и ветра, они личе на епске јунаке. Зарасли су у браду, али њихове очи налик на жеравице одају непоколебљиву храброст. Величанствени су када у трку узвикују дивље – Ура!“