„Ствар је у томе да нас Европа не признаје за своје. Она у Русији и, уопште, у Словенима види нешто што је туђе, а у исто вријеме нешто такво што јој не може послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дијела Америке итд.- материјал који би се могао формирати и обрађивати по својој слици и прилици… Европа отуд у Русији и Словенима види не само туђе, већ и непријатељство. И поред тога што се показало да је горњи, спољни слој Русије растресит, мек, да је извјетрио и претворио се у глину, Европа ипак схвата или тачније речено, инстинктивно осјећа да испод те површине лежи јако чврсто језгро које се не може ни расточити, ни растворити, ни самљети – које, дакле, она не може асимилирати, претворити у своју крв и тијело – језгро које претендује да живи својим независним, самобитним животом“.
Николај Ј. Данилевски (1822-1885), „Русија и Европа“