Црна фантомка, униформа, тешка полицијска опрема, аутоматска пушка у рукама… Типична слика специјалца свуда на свијету, али испод те маске у овом случају крије се дјевојка.

И то не било каква, већ по много чему необична 25-годишњакиња, са још необичнијим животним путем, који ју је довео до елитне јединице Управе полиције.

Никшићанка Тамара Ђурђевац стоји раме уз раме са мушким колегама – она је прва и једина дјевојка која већ три године ради у Противтерористичкој јединици полиције (ПТЈ).

Стасита Никшићанка свакодневно пролази сурови дрил и не заостаје за мушкарцима, гдје је на обукама, због женске сталожености, понајбоља у гађању из снајперске пушке…

Ђурђевац је, каже, одмалена знала да ће носити униформу, осјећала је да је полицијски посао позив за њу, па је родитељима и старијим сестрама већ након основне школе саопштила да ће бити полицајка.

“Одмалена тренирам џудо и дисциплина ми је некако у крви. Нико из породице не ради у полицији, па се жеља није јавила тако што сам гледала оца у униформи, једноставно – тако сам осјећала. Полицијску школу сам хтјела да упишем и након основне, али се тада укинула Средња школа унутрашњих послова, па сам то учинила на стидијама – уписала сам Полицијску академију. Након тога сам завршила и Факултет за безбједност у Бару”, почела је причу Ђурђевац, која је од 2016. године у елитној јединици, гдје дане проводи са 60 мушких колега.

Никшићанка је у спорту од седме године, када је почела да се бави џудоом, у којем је имала запажене резултате, али су је двије тешке повреде и операције натјерале да са 17 година схвати да је крај професионалном бављењу тим спортом.

“Била сам првакиња државе у свим узрасним категоријама, члан репрезентације Црне Горе за кадете, јуниоре и сениоре. Донијела сам прву европску медаљу за кадете у независној држави, а 2010. године проглашена сам за најбољу џудисткињу у земљи и била номинована за најбољу спортисткињу Никшића. Нажалост, два пута сам покидала предње укрштене лигаменте, што ме је натјерало да се опростим од џудоа”, испричала је она.

Након што је завршила факултет, Никшићанка је почела да тражи посао у полицији, гдје је од почетка знала шта жели – специјалне јединице су за њу биле сан, иако је знала да је пут до кампа на Златици готово немогућ.

“Већ три године сам овдје у Специјалној јединици, сада Противтерористичкој. Не знам да се до сада иједна дјевојка заинтересовала да буде овдје. Сада је мени ово све нормално, али у почетку је свима било некако необично. То се осјећало и међу момцима, када сам дошла ту као прва дјевојка, раније нијесу имали прилику да се сретну са дјевојком која је уопште и хтјела да ради у кампу специјалних снага. Снашла сам се, чини ми се, веома брзо и сада сам ту и веома сам срећна што је ово мој посао”, каже Тамара, која са својих 25 година, чини се, има неупоредиво више искуства, одважности и храбрости од вршњакиња.

Иако је једина дјевојка, Тамара нигдје не каска за мушким колегама, а сви је, како она воли да каже, “чувају као мало воде на длану”.

“Сви ме претежно питају – слушају ли те? Ја не гледам то тако, па увијек одговарам – чувају ме. Послије овог искуства вјерујте да ми се чини да ми је пуно лакше и боље да радим са њима у колективу, него гдје су можда жене. Са њима пролазим сву обуку, све тренинге исто као и мушке колеге. На провјерама, које сам имала приликом пријема у јединицу, имала сам исте норме прописане за мушкарце, јер просто и не постоје норме за дјевојке”, испричала је Ђурђевац, која у серији одради и до 100 трбушњака, склекова и преко 55, док чучњеве више и не броји…

Ђурђевац је распоређена у Б тим – тиму специјалности, и због тога је веома срећна.

“Изузетно сам задовољна што сам у том тиму Б, јер ту имам простора да унапређујем знања и вјештине. Сматрам да је специјалац онај који је комплетан. То значи да је прошао макар основне курсеве обуке, које имамо у ПТЈ. У овом тиму имам снајперску, алпинистичку и ронилачку обуку. Прошла сам основне обуке и све три специјалности. Очекујемо у наредном периоду и напредне курсеве из алпинизма у љетњим и зимским условима. Прошла сам ронилачку основну обуку на отворени круг дисања, а почетком новембра смо имали обуку са Американцима. Долазиле су Морнаричке фоке и њихова најбоља специјална јединица, са њима смо имали 21 дан обуке – затворени круг дисања или обуку за борбене рониоце. И на тој и на свим обукама сам једина дјевојка. Када се појавим, првог дана буде као – с тобом ћемо другачије мало лаганије, али стварно испратим све исто што и колеге и на крају се сви одушеве и пруже ми руку”, уз смијех каже стасита Никшићанка.

Некадашња Специјална јединица САЈ формирана је 1973. године за извршавање сложених и високоризичних задатака. САЈ, а сада ПТЈ, пружа асистенцију у акцијама хапшења криминалних група, привођења високопозиционираних криминалаца, екстрадиције.

Припадници ПТЈ учествују и у обезбјеђивању доласка страних личности и делегација, које по највишим стандадрима службе имају третман обезбјеђења током боравка у Црној Гори.

“Оперативни смо у најкраћем могућем року, то се тачно зна како се ради”, навела је Тамара, која често дужи снајпер, те у пару, заузима позиције током акција.

Тамару, док је под пуном опремом, ријетко препознају да је дјевојка, али било је и ситуација када су примијетили да је женско.

“Радимо са фантомкама, па скоро нико и не препознаје да је дјевојка у униформи. Виде ми се само очи и обрве, али сјећам се – једном ми је жена пришла, загледала ме је и питала ме је јесам ли женско”, присјетила се Ђурђевац.

Посао специјалца је, како каже, унаприједио њен карактер, па каже да је способнија и самосталнија.

“На неки начин ме можда и мало огрубио. Оставило је све ово неке посљедице на мене”, признаје дјевојка, која је исписала историју црногорске полиције.

Од готово пет хиљада службеника полиције УП, само је 650 припадница љепшег пола. Њих 357 ангажовано је на полицијским пословима, а 237 у униформи.

Свакодневни тренинзи и обука

Никшићанка са колегама сваког дана путује до Подгорице. У кампу Специјалних јединица од раног јутра сви имају захтјевне заједничке тренинге, а након тога и вишечасовне специјалистичке обуке.

“Некада је то ватрена обука – идемо на гађање. То су претрежно гађања са оптерећењем – дакле под пуном опремом. Некада имамо обуку – диверзантске препреке. Алпинистичка обука, снајперска обука и све то захтијева добру психофизичку спрему. Након те обуке је обавезно чишћење оружја и сређивање опреме”, испричала је Ђурђевац.

Очекивали сина, добили специјалца

Једина жена специјалац у Црној Гори каже да јој је све ове године много лакше, јер је имала огромну подршку породице.

“Без подршке родитеља и четири старије сестре тешко да бих се на ово одлучила. Никада ми нијесу поставили питање шта ће теби то, никада. Мислим да су моји родитељи, што је и логично, жељели да имају сина. Тако да сам ја требала да будем мушко, послије четири кћерке, али ето добили су специјалца”, испричала је Тамара. Она тврди да је потпуно задовољна и срећна својим послом.

“Вјерујте, ово сам ја. Сјећам се да сам послије приправничког пола године била у Херцег Новом, једва сам чекала да се вратим у ПТЈ. Знам да неке дјевојке имају жељу, али нико да се још одважи и да проба да ради у овој јединици. Вољела бих кад бих имала неку колегиницу”, казала је она.

Колико воли чизме, толико воли и штикле

Стамена црнка, која на послу мора да има свезану косу, каже да много воли да носи полицијску унформу, али исто тако воли и да се мимо посла среди, нашминка и обује штикле.

“Колико волим да носим чизме и колико волим овај позив и униформу, исто толико волим и да се средим и обујем штикле. Када тако са неким почнем разговор, људи су изненађени кад кажем гдје радим. Немам момка, а богами тешко да ће ми ико и прићи”, уз смијех је рекла Никшићанка.

У ПТЈ су недавно добили нове униформе – комбинезоне са логом елитне јединице, а Ђурђевац дужи број “с” и како каже: “Стоји ми као саливена”.

“То није био случај са прошлом униформом, коју сам морала да кратим и сужавам. Просто никада нијесу ни наручивали раније мале бројеве, јер никада није било жена у јединици”, испричала је она.

Биљана Николић

Извор: Vijesti.me

Leave a Reply