Погранични редут или шанац још од Петра Великог, чак и од Ивана Грозног, српски пукови у време царице Јелисавете од Бахмута 1753. сачињавају седиште Славјано-Сербије. Бахмут, који већ почиње да се назива новим Стаљинградом, могао би бити својеврсна метафора руско-српских односа кроз историју.
Од славне прошлости ка бољој будућности
Бахмут, који већ почиње да се назива новим Стаљинградом, могао би бити својеврсна метафора руско-српских односа кроз историју, сећање и заборав, са све оним ирационалним набојем који као и увек погодује Србима и Русима, као и са свим геостратешким и друштвено-историјским значајем који му несумњиво припада. Имајући у виду и трајање битке за Бахмут, које увелико превазилази трајање битке за Стаљинград, више није толико у питању њен исход који је неминовно у корист Русије, него далеко више њене далекосежне последице.
Погранични редут или шанац још од Петра Великог, чак и од Ивана Грозног, српски пукови у време царице Јелисавете од Бахмута 1753. сачињавају седиште Славјано-Сербије.
Нову Сербију је 1752. основао генерал Јован Хорват, на десној или западној страни Дњепра, док су генерали Јован Шевић и Рајко Де Прерадовић годину дана потом основали Славјано-Сербију на простору од Бахмута до Луганска. У питању је била неизбежна свађа или тачније ривалство између аустријских пуковника и потом поменутих руских генерала који су довели своје пукове српских крајишника из аустријске војне крајине у Русију. Под притиском католичког прозелитизма у време Марије Терезије и нарочито под ударом угарских уцена и претензија да српске крајишнике развојаче и подреде мађарском феудалном поретку, српски крајишници насељавају сродну и једноверну Русију. Срби су средином 18. века сачињавали већу половину аустријске војске, док је Аустрија била још увек најмоћнија средње-европска империја. Почетак масовног и организованог насељавања српских пукова у руске југозападне пограничне области доводи до маратонског дипломатског и политичког спорења између аустријског и руског двора и њихових влада, иако најближих савезника, око веома цењених војничких и људских ресурса које су Срби стављали на располагање најмоћнијим европским империјама. Упркос упорним настојањима руског двора и владе, као и руске дипломатије, сви напори српских високих војних кадрова да населе што већи број својих пукова са породицама у руску крајину постају све тежи под деловањем опструкција аустријског двора и угарских локалних власти, што би и свака друга земља предузимала, на шта се често у препискама са руском и позивала аустријска страна. Тако хиљаде насељеника из тада још јужноугарских војних крајина временом смењују стотине црногорских и херцеговачких насељеника који такође достижу највише чинове и функције у руској војничкој хијерархији.
Како у војничкој тако и на друштвеној лествици, што је посебно значајно ако се има у виду изузетно мали проценат Руса који су припадали високом племству царске Русије.
Српске области на границама Русије нису биле дугог века јер су се и саме границе померале на црноморске обале, још више јер је Аустрија доста брзо и ефикасно успела да заустави масовни одлив својих елитних пукова крајишника. Тако су српске пукове све више допуњавали Козаци, Мало Руси, Власи, као и други балкански словенски православни народи, које су обучавали и организовали српски официри, све док се за коју генерацију преко исте вероисповести и сродног језика нису сјединили у велику руску нацију.
Интересантно је да се у том 18. веку најмање помињу, ако се уопште и помињу Украјинци, док се Украјина у то време и касније у 19. веку и не помиње. У очекивању даљих истраживања није стога неупутно наговестити радну хипотезу – нису ли српски крајишници досељени из аустријске војне крајине према такође турској граници Русије први именовали пространства са обе стране реке Дњепра – Крајином од чега много касније настаје у време бољшевичког етноинжењериског разграничења и совјетска Украјина. Ово тим пре јер су и својим новооснованим насеобинама, селима и касније првим градовима, давали имена села и градова које су остaвили у својој крајишкој постојбини. Ово у првом реду важи за имена насеља у Новој Србији, првој српској административној области основаној 1752. на западној страни Дњепра.
Бахмут је име које су затекли и задржали као првобитно административно седиште пука и војног гарнизона Славјано-Сербие на источној страни Дњепра а која се протезала све до Луганска. Док је Артјемовск наденуто по имену бољшевичког комесара заслужног за издвајање делова Русије у корист новонасталих национа СССР-а .(Тавариш Артјом је надимак бољшевика Фјодора Андрејевича Сергејева, председника Извршног ЦК Украјине, блиског Стаљину и Кирову, који је погинуо у железничкој несрећи 21. јула 1921. Сматра се заслужним за стварање Украјине и ефемерне републике Донецк-Криви Рог, са главним градом Харковом, потом Луганском, која је постојала од фебруара 1918, до фебруара 1919, када је ушла у састав Украјине, основане 1917-1919).
Стаљинградска битка (јул 1942 – фебруар 1943.) била је највећа и отсудна битка Другог светског рата, однела је стотине хиљада живота и сматра се најкрвавијом битком у историји. По стратешком и психолошком значају, њен исход определио је победу савезника у светском рату против нацизма. Победа која ипак није довела до трајног мира и стабилности у Европи, на Балкану, као ни на осталим деловима света.
Битка за Бахмут води се већ готово двоструко дуже од колико је трајала и битка за Стаљинград. Иако западна страна покушава да оспори стратешки значај самог Бахмута, очекујући све више предвидив исход највећег крвопролића у овом рату, има и оних који још увек оспоравају стратешки значај Вердена и највеће битке Великог или Првог светског рата, иако је јасно да је то равничарско узвишење било последња одбрана недалеког Париза. Иако највећег значаја, ова битка није била одлучна, него је то била битка за Кајмакчалан, као и коначно пробој фронта од 15 септембра 1918, после којег долази до слома централних сила и њихове ланчане капитулације до општег примирја и краја Великог рата. Као што надменост западног хибриса прећуткује ову чињеницу, неће то бити могуће кад исход битке за Бахмут одреди неминовног победника рата који западни савез води посредством жртвоване Украјине против непобедиве Русије.
Године 1753, 1943, и 2023, имају свака свој значај и имаће одговарајуће место у историји коју ће учити долазеће генерације. Српски пукови граничара дали су обележје пограничног простора, ако не и само име земље на чијем се простору одлучује однос снага између најекстремнијег домета западне доминације и пресудног отпора погубној злоупотреби западне лажне савести. Победа СССР-а није била довољна да обузда долазећи тријумф западног хибриса и покору његових последица по готово све делове човечанства. Једино победа Русије без надовезивања на совјетски узор може зауставити глобални терор западног хибридног модела друштва без Бога и општељудских изворних вредности, модела бес-поретка, сатанистичког, постдемократског, опсесивно демоноликог, олигархијског и декадентног суноврата свеколике цивилизације.