Од око 42.000 колико их је до 1999. године живело у граду, данас се, каже отац Дарко, Срби могу скупити у једном аутобусу, док на гробље, често долазе организовано и са по неколико аутобуса.

„Нажалост нисам желео да звучим патетично и сурово, али то је пука истина. Јер, када сам пре пет година дошао са породицом у Цркву светог Николе, по попису тадашњег пароха, оца Стеве Митрића, у граду је живело педесетак Срба, али је нажалост десетак старијих људи, у међувремену преминуло“, тихо прича отац Дарко Маринковић.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Осећај небезбедности не јењава

На питање како живе Срби у Приштини, следи дуга пауза, а онда изговара:

„Нажалост има оних који живе у тоталној изолацији, који нису хтели да одлазе, да напуштају своје станове. Они ретки који излазе на улице крећу се отежано, јер се све што им је потребно налази у Грачаници. Донедавно је црква имала сопствени превоз који је омогућавао нашим људима одлазак до ове прве српске средине, међутим, сада су принуђени да до Грачанице, на коју су у потпуности ослоњени, одлазе албанским аутобусом“, прича отац Дарко, који у парохијском дому живи са супругом Милицом, петогодишњом ћерком и сином Филипом.

Срећом, тренутно нису изложени нападима. Чак су и вербалне претње комшија ређе, али осећај небезбедности не јењава. Kада је принуђен да оде до продавнице, углавном говори на енглеском. Зато се највише радује доласку верника у цркву, али којих је, признаје, све мање.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

„Донедавно је о сваком празнику долазила Милијана Дрмончић, али нажалост, недавно је преминула. Од тада редовних верника о литургијама нема“, каже отац Дарко за Новости.

Немају ништа осим стрепње

Ни малобројни Срби који се окупљају у Центру за мир и толеранцију, покрај главне полицијске станице у центру града, признају да се последњих дана не осећају безбедним.

Немају, кажу, ништа од живота, осим стрепње како ће и да ли ће дочекати нови дан.

„Нажалост у граду нас је све мање и мање. Овде у Центру, једином месту у граду где се слободно говори на српском, окупља се сваког јутра нас петоро-шесторо“, причају старице.

Kажу ту се осећају као да је остало нешто од некадашње Приштине у којој су смеле гласно да говоре на свом језику.

Сви живе у изолацији, али је најтеже због деце

И његова породица трпи. Сви живе у изолацији. Најтеже му је због деце, која тешко схватају да живе у небезбедном окружењу.

„Због њих ми је најтеже, јер су овде као у кавезу. Не смеју да изађу на улицу да се поиграју са другом децом. Син некако и схвата у каквој се ситуацији налазимо, али ћеркици је тешко да разуме да не сме да оде до продавнице, да купи слаткиш или да истрчи ван црквеног дворишта“, прича отац Дарко.

2 KОМЕНТАРА

Leave a Reply