Завршила се 2017, најсраминија година црногорске историје. Народ који се фашистичком окупатору супроставио два пута за неколико месеци, 27. марта и 13. јула 1941, ћутке је прихватио да анексију НАТО, војног савеза који је осиромашеним уранијумом и другим вискотоксичним оружјем овај простор трајно контаминирао.

Срамне странице црногорске историје на самом истеку ове 2017. године комплетирао је одлазећи председник, а слободно могу рећи и одлазећи човек Филип Вујановић. Он који је у свој предизборној кампањи народу експлицитно обећао референдум, пре неколико дана је поручио: «Рефереднум би значио неуласку у НАТО. То не би било једно здраво демократско изјашњење, већ ситуација у којој би Русија користећи свој утицај стварала тензије у Црној Гори.»

Док се представници друштвено-политичке елите масовно се спремају да следећу новогодишњу ноћ дочекају у прескупим хотелима на приморју, Златибору, Европи и неким егзотичним дестинацијама ја Јужној хемисфери. Преко 90% грађана овај празник провешће као и претходних деценија у својим домовима. Последњи дан ове 2017. искористио бих да се сетим мог суграђанина Вање Ђуришића и колеге Томислава Ловрековића, који ће овај празник уместо у породичном дому, провести у затвору.

Вања Ђуришић је човек коме је држава узурпирала приватну својину и који је показао да је спреман да се одлучно и бескомпромисно супростави правном насиљу. Утамничен је за пример свима осталима, шта их чега уколико се одлуче за активну борбу за људска и имовинска права своје породице. Анексија НАТО показала је да је код потомака хероја са Граховца, Вучјег Дола, Мојковца и 13. јула сломљен колективни дух отпор злу, а тортуром над Вањом Ђуришићем покушава угушити и спремност на  индивидуални отпор неправди.

Терор над слободном мисли спроводи се и у Србији. Нову годину ће у затвору дочеткати мој колега Томислав Ловрековић, само зато што је подигао глас и употребио метафору против Марике Тепић. Повод за Томову реакцију било је питање које је дотична поставила у Народној скупштини Србије: «Поводом сазнања да је у Србији боравио Џим Долсон из Шкотске, питам министра полиције Небојшу Стефановића, директора БИА Братислава Гашића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића када је тај, како је «познати фашиста» који се ангажовао и у кампањи Доналда Трампа бравио у Србији и у ком периоду? Како је могуће да је он нашао уточиште баш у Србији и да овај «фашиста» уредно донира српске манастире на КиМ?»

Политичка организација коју представља Досон нема апсолутно никакве везе са фашистичком идеологијом. Истина заузима екстремне и ултрадесничарске политичке позиције, али то није кажњиво законима, ни Србије, ни Европске Уније. Човек уосталом слободно путује по свету и против њега се не води никакав кривични поступак. Зашто Досон боли Тепићеву и остале другосрбијанце? Зато што као грађанин западне земље јасно поручује да је Косово — Србија, да Србији не требају НАТО и ЕУ, а највише их изгледа боли што помаже православне манастире. Онима који су КиМ окупирали, бомбардовали манастире 1999, а 17. марта 2004. године мирно гледали њихово паљење, за Тепићеву и остале другосрбијанце највећа част је када се нађу у прилици да им пољубе скуте.

Колико треба да будеш лицемеран, па да као неко ко је политичку каријеру направио у партији Ненада Чанка тужиш новинара за метафору. «Отићи ћемо поново на Дедиње, извадити ђубре из бункера и овде га обесити. Ево овде ће да виси!» — урлао је на Теразијама током предизборног ДОС-а Марикин политички отац Ненад Чанак. «Нема више пардона, ако треба радиће и румунски метод». — на Чанкове претње надовезала се  Весна Пешић.

Страшни диктатор Слободан Милошевић није хапсио ни ове лудаке de facto фашисте, који су ЦИА доларима изнајмили све водеће криминалне ганогве и олош у безбедносним структурама, да изведу револуцију 5. октобра. Особа која је у политику испливала из оваквог миљеа тужила је Тому Ловрековића. Лицемерније и бизарније тешко да може.

У поједниним друштвено-политичким питањем са Томом Ловрековићем сам истомишљеник, у појединим не. Чини ми се да су међу нама највеће разлике по питању историјске улоге председника Слободана Милошевића, државника који није хапсио чак и оне које је морао. Срећна Нова година Томо, у нади да ће следећа 2018. неупоредиво више подсећати на Србију пре 5. октобра од ових претходних 17.

Игор Дамјановић

Извор: srb.news-front.info