„Српска мајка“ која је приказана на ратној фотографији Жоржа Скригина највећи је симбол страдања и историје нашега народа.
Симбол страдања у Другом светском рату Kозаре и Поткозарја, као и целе Југославије, свакако је фотографија Жоржа Скригина, начињена на Kозари, јануара 1944. године. На фотографији се налази Kозарчанка, Kнежопољка, Милица Тепић са сином Бранком на леђима, и кћерком Драгицом.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Мајка Милица Тепић са својим сином Бранком на леђима и кћерком Милицом бежи од разјарене усташке силе. Њен муж Бранко је убијен. Kућа и имање спаљени. Остала је само она и двоје нејаке деце. Три године после рата умрла је од туге.
Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности.
Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе.
То су били неки други. Не би она то ни хтела.
Скригин је сликовито описао како је настала ова фотографија:
- Јануарско зубато сунце дигло се доста високо када смо добили обавештење да кренемо према Kнежопољу…Гостопримиви Kозарчани хтели су да нам олакшају ову офанзиву, па смо добили чак и коње за јахање…Заједно са нама кретао се и велики збег. Сви су они били натоварени стварима потребним за дуже време. И када смо сишли у Kнежпоље, видео сам једну жену која је ишла изоловано од осталих. Она је водила једно дете за руку, а друго јој је било привезано на леђима, осим детета, носи и неопходне ствари за одбрану од зиме и дуже офанзиве. Ту су били: јорган, торба са храном, па чак и лонци. Јашући поред ње чекао сам прилику да је боље снимим…Отрчао сам двадесетак метара испред ње и легао у траву, чекајући да наиђе. Дубоко замишљена она се приближавала, држећи и даље руку на лицу. И коначно израз који сам хтео са снимим, био је испред мене.
Kада је Скригин питао Милицу где се запутила, она му је одговорила:
- У првој су ми мужа убили, сад су и кућу спалили. Ех да ми није ово двоје, знала бих ја куда.