Недалеко од Лознице, у селу Тршић, 7. новембра 1787. године рођена је једна од најзначајнијих личности српске културе и књижевности прве половине 19. века – Вук Стефановић Kараџић.

Вук Kараџић био писац, филолог и реформатор српске азбуке и правописа, а његовим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, чиме је славеносрпски језик замењен српским језиком.

Његов концепт азбуке „једно слово – један глас“ у британској енциклопедији Британика описује се као једно од „најједноставнијих и најлогичнијих система изговора“.

Име Вук добио је од оца Стефана и мајке Јегд желећи да га име заштити од „вештица и духова“, с обзиром на то да су им деца махом умирала.

У септембру 1808. године Доситеј Обрадовић јеотворио прву Високу школу у Београду, а у одељењу су били, између осталих Алекса Kарађорђевић, Милан и Иван Стојковић, Милосав Здравковић и Вук Kараџић.

Због проблема са ногом, Вук је отишао на лечење у Нови Сад и Пешту, али и поред тога његова нога је остала згрчена. Вратио се у Србију и радио као учитељ у основној школи, затим прешао у Неготинску крајину где је заједно са Јевтом Савићем обављао чиновничке послове. Након Првог српског устанка 1813. године одселио се у Земун, одакле је убрзо отишао у Беч.

Године 1814. у Бечу је објавио збирку народних песама под називом „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, а исте године објавио је и „Писменицу србскога језика по говору простога народа написану“.

Четири године касније, 1818. објавио је прво издање „Српског рјечника“, а грађу за овај речник пронашао је у говору народа у Србији, Срему и Војводини, а састојао се од укупно 26.270 речи.

Исте године објавио је и проширено издање своје граматике које је радикално променило дотадашње поимање језичких правила, применио је правило „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“ јер је сматрао да сваки глас мора да има само једно слово што је увелико поједноставило граматику.

Друго издање „Српског рјечника“ Kараџић је објавио 1852. године у Бечу. У њему се налазило 47.427 речи, а грађу је сакупљао из говора становништва Дубровника, Далмације, Хрватске и Црне Горе.

Велики део свог живота провео сакупљајући народне приповетке, приче, песме и пословице. Прву збирку народних песама објавио је 1814. године под насловом „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. У њој је штампано око стотину лирских и шест епских песама. Године 1815. објавио је другу збирку под насловом „Народна сербска песнарица“ где је написао око 100 лирских и 17 епских песама.

Прву збирку приповетки под насловом „Народне српске приповијетке“ Kараџић је објавио 1821. године у Бечу. У њој се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Ново издање приповедака штампано је 1853. године у Бечу.

Вук Стефановић Kараџић је умро 7. фебруара 1864. године у Бечу. Његови посмртни остаци пренесни су 12. октобра 1987. године у Београд, те сахрањени уз највише државне почасти у порти Саборне цркве, поред Достеја Обрадовића.
Четири године након Вукове смрти, званично је усвојен његов језик као књижевни .

Вук Стефановић Kараџић заслужан је за једноставност језика и писма којим данас говоримо и пишемо. Захваљујући њему многе историјске чињенице, народни обичаји и веровања сачувани су од заборава.

Вук је из старословенске азбуке узео 24 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и K к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

Њима је из латинице додао слово: Ј ј

Осим тога створио је пет нових слова: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ

А избацио сва остала непотребна слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шт) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја).

Leave a Reply