Много је оних који су у прошлости задужили Београд поклањајући његовим грађанима све што су имали.

Једна од таквих је Персида Миленковић, које се нажалост ретко ко данас сећа. Њена добра и великодушна дела пала су у заборав.

Рођена је у Шапцу 3. марта 1857. године у чиновничкој породици од оца Никодија и мајке Јелке Ћирић. Породица се после неколико година од њеног рођења преселила у Београд где јој је отац службовао у министарству грађевина.

Имала је сина Војислава који је умро млад. По други пут се удала 1883. године за београдског трговца, рентијера и добротвора Ристу Миленковића.

Риста је био веома богат човек. Широм престонице имао је кући и локале које је изнајмљивао. Он и Персида имали су складан брак и крај њега је она почела да се бави добротворним радом. Помагала је сиромашне ђаке, даривала школе, обилазила сиротишта… Са супругом је подигла зграду основне школе у Улици Kраљице Наталије у којој је данас Математичка гимназија, као и зграду у Змај Јовиној улици број 5.Београдском универзитету, саграђеној 1928. године према пројекту архитекте Глигорија Вукчевића.

Заслужна је за подизање манастира Ваведење, који налази се на Сењаку и изграђен је 1935. године. Према легенди она је уснула сан да баш на том месту треба изградити цркву што је и учинила. У њему, неки глас говорио јој је да ту треба да подигне цркву на месту „где се Сењак спушта у Топчидерски парк“. Након што је по други пут остала удовица, без деце и поново сама, Персида се потпуно посветила помагању другима.

Даровала је и земљиште за изградњу сиротишта. У Табановачкој улици је 1939-40. изградила сиротињски дом, зграду са 16 хигијенских станова. Захваљујући свом великом доприносу и добротворном раду, једна улица на Сењаку понела је њено име.

Већ у годинама, Персида је у мају 1937. сачинила тестамент којим се побринула да њено велико богатство остане онима којима је најпотребније.Основала је задужбину „Фонд Персе Р. Миленковић“, а већину објеката које је поседовала даровала је хуманитарним организацијама и образовним институцијама – Црвеном крсту, Kолу српских сестара, Београдском универзитету… Побринула се и за манастир Ваведење оставивши у банци штедну књижицу са 100.000 динара, али уз напомену да се може користити само камата и то искључиво за поправку храма.

Велика дама
Београђани су је упамтили као високу, усправну и поноситу госпођу која је чак и у позним годинама увек била дотерана. Персида је много учинила и на пољу женског образовања и еманципације. Подигла је Женску учитељску школу као и основну школу и вежба­оницу.

Осим овога, чак и предмете из своје куће наменила је сиромашнима. Нажалост, већина је страдала у бомбардовању током Другог светског рата.

Испуњена јој је последња жеља
Госпођа Персида живела је у кући у Kнез Михаиловој улици број 8. Нажалост, ово здање је током бомбардовања 6. априла 1941. потпуно сравњено са земљом.

Перса Миленковић умирла је усред Другог светског рата, 8. фебруара 1943. у својој вили на Топчидерском брду у којој је живела након рушења куће у центру. Било јој је 85 година.

Испуњена јој је последња жеља да буде сахрањена у својој задужбини, у цркви манастира Ваведење. Позната још за живота као велика задужбинарка, испраћена је на вечни починак уз присуство црквених великодостојника, али највећих државних званичника окупиране земље – министра просвете Велибора Јонић и председника владе генерала Милана Недића.

Недалеко од манастира који је подигла, данас се налази улица Персиде Миленковић. Осим овога, у престоници мало је других помена ове знамените Београђанке и велике српске добротворке. Kао и многе друге, покрио ју је заборав.

Leave a Reply