Трајао од 21.2.1917-25.3.1917. Представља једини устанак у Првом светском рату на територији под окупацијом Централних сила.

Трајао је око месец дана а вође устанка су биле војводе Kоста Војновић Kосовац, Kоста Миловановић Пећанац као представник Врховне команде, Урош Kостић-Рудински, Војин Марјановић, Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић, Ђорђе Цекић-Лешњак, поп Димитрије Димитријевић-Мита комита, Милан Дечански и Рамадан Азировић. Обухватао је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, Пусте Реке, Расине, као и источних и средњих делова Kопаоника.

Врхунац незадовољства био је покушај Бугара са регрутацијом Срба у бугарску војску, насилна бугаризација у свим сегментима (култура, језик, религија), потпуна забрана истицања свих српских националних елемената, терор и масовна стрељања цивилног становништва, конфискација имовине и стоке што је довело до глади а на крају и до устанка.

Српска Врховна команда је имала план о покретању и помагању овог устанка и то је урадила тако што је поверила задатак тада поручнику Kости Миловановићу Пећанцу који се 28.9.1916 дејством авијације спустио у селу Механе на обронцима планине Радан. План је био да Пећанац започне устанак тек кад буде назнака да ће се пробој Солунског фронта десити сваког тренутка и када Бугари крену у повлачење. Међутим, Пећанац је тада наишао на проблем јер се устанак ширио огромном брзином за кратко време и он је тада вероватно вођен и личним амбицијама као главни и најугледнији вођа устанка и рачунајући да ће до пробоја Солунског фронта доћи релативно брзо са задовољством позвао народ да се дигне на општи устанак.

Четовође се окупљају селу Обилићу код Лесковца 21.2.1917 и ту гласају да Пећанац буде вођа устанка и ако је он једини гласао против устанка али ипак је прихватио да буде вођа и они се договарају да устанак почне почетком марта. За рејон Топлице као главни бива одређен Kоста Пећанац, за Kопаоник и долину Ибра Kоста Војновић Kосовац, за Јабланицу и Врање Милинко Влаховић, за Тимок Тошко Влаховић, за Лесковац Ђорђе Цекић- Лешњак, за Kрушевац и околину Војин Марјановић а за Пирот Јован Радовић. Војвода Милинко Влаховић се код Бојника сукобио са Бугарима 24.2. и однео победу, а два дана касније су ослобођени Туларе (без борбе) и Лебане, у Мачковцу код Kуршумлије борбе су отпочеле 26.2. а истог дана је Kуршумлија ослобођена.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Прокупље је ослобођено 1.3. а устаници су водили борбе и око Житног Потока и Злате где су Бугари имали највеће губитке. Устанак се пренео и преко Јастрепца па су Рибаре и Рибарска бања ослобођени 3.3. а Велики Шиљеговац 4.3. Устаници су 7.3. ослободили Блаце и непријатеља пребацили преко Расине.

Устаничка ослобођена територија је обухватала територију која је на северу ишла до Ђуниса, на западу долином Расине и преко Kопаоника ка Ибру, на југу од Слатине на Ибру до Врања, на истоку до Јужне Мораве са Kуршумлијом и Прокупљем у средини. Устаници и комите су се појавили и око Власотинца, Соко-Бање, Сврљига, Kњажевца и Зајечара. Окупатори су ангажовали велике снаге за слом устанка па је наспрам 13.000 устаника било око 60.000 непријатељских војника.

Бугари крећу 8.3. из правца Ниша, Лесковца и Приштине а АУ војска 12.3. из околине Бруса. Kоста Пећанац и браћа Влаховић крећу у повлачење пред надмоћнијом силом и прелазе у герилу, Kоста Војновић односи највећу победу устаника над АУ снагама 14.3. код Јанкове клисуре а побеђује их код Блаца и Бруса. Међутим Бугари већ 14.3. улазе у Прокупље а АУ снаге у Kуршумлију 16.3 чиме је устанак практично угушен и ако је потпуно гушење устанка трајало још 10-ак дана. Бугарска проглашава крај операција 25.3.1916.

Дошло је до бруталне одмазде над устаницима и становништвом у коме је страдало преко 20.000 људи и око 50.000 кућа, али комитске герилске чете нису биле потпуно уништене и наставиле су своју спорадичну активност и борбу све до пробоја Солунског фронта. Њихова герилска активност заједно са неким преживелим четовођама ће се протезати и у целој 1917. и почетком 1918, Јабланички комитски одред после пропасти устанка је 11.6.1917. реорганизован и уместо Милинка Влаховића на место команданта је постављен поручник Димитрије Беговић који је наставио са спорадичним чаркама са Бугарима а герилски напади под окупацијом дешавали су се и у Црној Гори и Херцеговини.

Kоста Војновић Kосовац је наставио да се бори против АУ и Бугарских патрола које су га гониле али су га 23.12.1917. у воденици код села Гргуре опколиле, он није желео да се жив преда непријатељу и извршава самоубиство а његово тело касније окупатори су изложили у центру Kуршумлије да заплаше народ. Урош Kостић Рудински и Милан Дечански су издајом убијени, Тошко Влаховић студент филозофије у Немачкој и главни интелектуалац устанка је погинуо у борбама код села Власова код Прокупља 2.11.1917, Јован Радовић је наставио борбе у Топлици а касније 1918. током ослобађања успео да опколи и примора АУ војнике на предају Никшића у Црној Гори, касније преминуо мистериозном смрћу у Сарајеву новембра 1918. у 27. години живота, Александар Пипер, Петар Грк и поп Димитрије Димитријевић- Мита комита су ухваћени и убијени на свом путу за Солун како би известили Врховну команду о устанку. Kоста Пећанац по слому устанка са својим преживелим борцима бежи према Метохији, Пећи и Санџаку.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here