Оклопи су били сјајни, грађа моћна, коњи расни, вештине завидне.
Шарм и знање на нивоу, копља оштра, мачеви блистави. Па ипак, највеће витезове, а пуна их је српска историја, ништа од тога није чинило ни великим ни витезовима.
Чинило их је срце. Оно, грандиозније од стене.
Стефан Стевановић Стева није имао ни оклоп, ни мач, ни коња, а ни штит. А, опет, био је велики витез. У рангу највећих. Витез од Детелинаре – јер му је срце било витешко и велико. Толико велико да онај мали човек који га је пре четири године убо у њега није могао промашити.
Цара Лазара сви памте – зна ли неко име онога ко га је убио? Милош је вечан Обилић – зна ли се име егзекутора? Време не може ништа Гаврилу Принципу – ко још памти његове тамничаре?
Велики су за вечност. И велик и вечан је витез од Детелинаре.