Сталне побуне против француског утицаја у Африци представљају „други национално-ослободилачки покрет чији је циљ завршетак процеса деколонизације“ из педесетих и шездесетих Док је Либија пуковника Моамера ел Гадафија 2011. грцала у самртном ропцу под ударима НАТО авијације и њених савезника, побуњеника на тлу, амбасадор Алжира у Србији Абделкадер Месдуа окупио је групу овдашњих новинара на неформалан разговор. Збивања у Алжиру суседној држави су велика претња по мир у читавом региону Сахела, упозорио је искусни професионални дипломата. Месдуа је говорио о хуманитарној катастрофи од претећег таласа избеглица из читаве Африке, мешању страних сила изван континента и великој опасности од ширења таласа исламског тероризма у подручју Сахела. До данас многи у свету, а нарочито у Африци, оптужују званични Париз за мешање у либијске унутрашње ствари и трагичне последице збацивања са власти и мучког убиства њеног вође Гадафија и гурања најпросперитетније државе на континенту у ужасе грађанског рата. Либија је сада увелико разорена држава. Каскаде кризе Хаос у Либији, производ НАТО рата који су покренули Француска и Сједињене Америчке Државе, провалио је и у суседне, углавном крхке и сиромашне државе јужно од Алжира и утицао на дестабилизацију власти у њима. После уништења антиисламистичке Гадафијеве Либије, тзв. „џихадисти“ су нациљали државе у региону, почев од Сирије, а САД и Француска су се у спречавању тога показале као потпуно неефикасне. Данас је Сахел, појас јужно од пустиње Сахаре од Атлантске обале на западу до Црвеног мора на истоку Африке, суочен са каскадом криза: исушивање земљишта због климатске катастрофе, због чега Уједињене нације процењују да је 18 милиона од више од 103 милиона становника региона „на ивици глади“; пораст ратоборности исламиста; ширење мрежа кријумчара за превоз оружја, људи и дроге кроз пустињу; присвајање природних ресурса – укључујући уранијум и злато – што чине западне компаније које су неадекватно платиле за то богатство; и јачање присуства оружаних снага западних земаља (САД, Француска, Немачка, Италија…) које граде базе и не кажњавају злодела својих војника. Терористи дејствују на територијама Буркине Фасо, Мауританије, Малија, Нигера и Чада. У Буркини Фасо, око 40 процената земље тренутно у великој мери контролише широк спектар наоружаних група које су почеле да нападају после 2012. године. У таквим (не)приликама није чудо што је у Сахелу у последње три године извршено шест војних удара – у Малију (август 2020. и мај 2021), Гвинеја (Конакри, септембар 2021), Буркини Фасо (јануар и септембар 2022) и 26. јула у Нигеру. Ниједан од ових пучева није био изненађење. Свуда је војска преузела власт због разочарења неуспехом цивилне владе да сузбије оружано насиље. На војне структуре, којима управљају мушкарци између 30 и 40 година, повећава се притисак да то оне учине. Монетарни империјализам Део мотивације за пучеве била је и жеља да буде уклоњено присуство француске војске која је интервенисала у региону од 2013. како би окончала насиље, али уместо тога – широко је распрострањено мишљење – активно је учествовала у његовом даљем подстицању. У мају 2022. војна власт у Малију је успела да изнуди повлачење француских трупа, то су поновила и њихова браћа по оружју у Буркини Фасо у јануару 2023, а сада су тај захтев изнели и пучисти у Нигеру. У Сахелу се тражи и прекид француске економске доминације у региону. Уз преовлађујуће присуство француских компанија, нарочито се то односи на облике неоколонијалне контроле – првенствено путем валуте. При крају колонијалне власти Француска је успела да убеди већину својих бивших поседа у Централној и Западној Африци, укупно 14 земаља, укључујући Мали, Буркину Фасо и Нигер, да сачувају стару валуту, ЦФА (CFA) франак. То омогућава Француској да управља економским, валутним, финансијским и политичким односима са неким од својих бивших колонија, у складу са логиком која одговара интересима Париза. Сенегалски економиста Ндонго Самба Сила оценио је да је ЦФА франак облик „монетарног империјализма“ који обуздава економски раст афричких земаља и држи их зависним од Француске. Зато Сила сматра да су сталне побуне против француског утицаја „други национално-ослободилачки покрет чији је циљ завршетак процеса деколонизације“ из педесетих и шездесетих. „Док је прва фаза овог процеса била повезана са стицањем политичке независности од Запада, ова се тиче стицања економског суверенитета и независности“. Због тога се „у многим од ових земаља на војску гледа као на лидере који се залажу за суверенитет и независност својих земаља, за разлику од изабраних влада које су углавном марионете Запада и током година нису чиниле ништа да доведу у питање неоколонијални поредак“, закључује Сила. Модел демократске безбедности Анти-француска осећања се продубљују широм Северне Африке и Сахела. Француска је после НАТО рата против Либије војно интервенисала у Малију да би блокирала брзо напредовање џихадистичких снага. То се проширило даље на регион, паралелно са тамошњим масовним америчким оружаним присуством, које укључује једну од највећих у свету база у Агадесу, у Нигеру. Неуспех Париза да заустави напредовање побуњеника у срцу Сахела нагнао је тамошње земље да критикују власти у Паризу да занемарују интересе савезника и да мисле само о себи. Сада Француска одлази, остављајући за собом војне владе лоше опремљене за борбу против онога што изгледа као бескрајни рат. Зато је децембра 2022. премијер Буркине Фасо Аполинер Кјелом де Тамбела посетио Москву како би се, изгледа, обратио Русији за помоћ у рату против побуњеника из Ал Каиде. Уочи Другог самита Русија-Африка, 27. и 28. јула у Санкт Петесрбургу, председник Владимир Путин је у чланку за афричке медије објаснио да ће Москва наставити да подржава стратешке путеве успостављања одрживог мира и политичке стабилности у земљама на континенту захваћеним сукобима. Масовни самит је одржан под слоганом „За мир, безбедност и развој“. Амбасадор Олег Озеров, руководилац Секретаријата форума партнерства Русија-Африка, указао је и да Москва нема ни војне базе ни контингенте војника у Африци. „Ми тамо нисмо војно присутни. Постоје захтеви руској страни за помоћ у обезбеђивању безбедности. То није војно присуство. Војно присуство је када имате покретне трупе. Ми упућујемо инструкторе на захтев самих афричких држава“, објаснио је Озеров. Кремљ помаже афричким земљама попут Централноафричке Републике, Малија и можда ускоро Буркине Фасо, да се успешно одбране од претњи њиховим националним моделима демократије од хибридног рата који против њих води Француска. То је по неким аналитичарима у Москви модел „демократске безбедности“, јефтин и без посебних обавеза за сваког од партнера. Њиме су учвршћене ове земље и њихови региони, што доприноси стабилизацији читавог континента. Алатке за борбу Није случајно што су многе афричке земље почеле да предузимају радикалне мере за окончање наметнуте им неоколонијалне контроле у време убрзаног потискивања моћи САД и када су светске антиимперијалистичке снаге почеле да обнављају свој утицај. Настојањима земаља Африке да се ослободе неоколонијалиста допринели су и напори Русије да изазове хегемона. Присталице антиимперијалистичког привременог председника Буркине Фасо, 36-годишњег капетана Исмаила Траореа, са разлогом су качиле заставе црвене, беле и плаве боје, не америчке, већ руске. Постсовјетска Русија наставља традицију свог претходника да помаже онима који траже слободу од колонијалног угњетавања. Припадници антиимперијалистичког покрета у Буркини Фасо исказивали су симпатије за Русију не само због одлуке Москве да узврати ударац ширењу НАТО-а у Европи. Чинили су то и зато што Русија некадашњим колонијама пружа алатке за борбу против терориста иза којих сматрају да стоје САД. У земљама у развоју сматрају да им Русија пружа средства за постизање грађанске стабилности усред покушаја империјалиста да задрже доминацију и дестабилизују их неоколонијалним окупационим институцијама попут америчке војне команда за Африку (АФРИКОМ). Река (свих) река Нигер, последњи у „појасу војних удара“ у Сахелу, у преводу са језика југоисточних Туарега тамашек значи „велика река“, „река (свих) река“. Пространа земља (више од 1,2 милиона квадратних километара са 25 милиона становника) једна је од најсиромашнијих земаља на свету, а сада је постала центар стратешких интереса низа глобалних играча. Уопште, подручја Сахела су међу главним у којима се сукобљавају интереси великих и регионалних сила, пре свих САД и Русије. Своју позицију гради, такође, НР Кина, али и Француска, Иран, Турска, Саудијска Арабија, Израел, УАЕ… Нове власти Нигера одмах су обелоданиле своју антиимперијалну и антиколонијалну оријентацију и усмерење на економски суверенитет, док становништво јасно исказује проруско расположење. Са друге стране, прозападна економска заједница Западне Африке (ЕКОВАС) је обуставила све комерцијалне операције са Нигером, запретила замрзавањем имовине војске умешане у пуч и за њих затворила границе. Представници неколико земаља ЕКОВАС изјавили су да су спремни да обезбеде војску за војну операцију у Нигеру. Уколико ЕКОВАС покрене војну интервенцију у Нигеру, сматрају упућени, мало је вероватно да ће то довести до одрживе владе у земљи, а несугласице унутар овог регионалног удружења говоре о неспремности држава чланица да ризикују. Експерти сматрају да постојање неслагања у ЕКОВАС-у може указивати да његови чланови вероватно неће ризиковати јединство Уније ради „неке тренутне сврхе“ у Нигеру.
