Уз сво дужно поштовање према уметничко-креативном достигнућу и “инсталацијама“ ванземаљског Друида и каубоја на душевним ливадама ове опустошене земље, прво питање које се намеће када само и помислимо на креатуру која се одазива на име Динко Сабахудин Грухоњић, јесте питање: Колико кошта издаја, несретни Вукашине Милићевићу?

Проводећи детињство,рану и касну младост у јуловком породичном хладу под пинковим звездицама, стекао је све оно што стичу млади неолиберали. Стекао је имиџ заводника, паметног и занимљивог младића, касније заводљивог и веома комуникативног ерудиту. Поред ових тривијалних карактеристика стекао је и бицепсе и трицепсе, за уличну и академску борбу. За борбу око жена, мушкараца, новца, интегралног хлеба са тартуфима и сомуна преливеним са грчким, али само грчким девичанским уљем. Ипак, најважнији елемент овог узорног граџанина и неолибералног војника јесте стечени презир према обичној раји, полусвету, претерано побожним бабама и презир према сопственом народу, са којим је, ето, у једном свом трипу, ипак пожелео да се спасава.

И, тако… Заврши високе школе и “поста популаран“! На славу и част својих јуловаца, жена, хлебова са и без кора, сомуна и студената који га воле. Омиљен међу њима, постао је омиљен и међу друговима и другарицама, прави буљукбаша, за све и свакога. А, ко неби волео тако лепог и мишићавог неолиберала,који је копита сакрио испод мантије, не би ли ућарио коју годину до неког новог и бољег трипа. И, тако…Постаде и професор и уредник црквеног радија “Словољубве“ и освоји све таласе и обале душевног простора београдске чаршије… Чуо се, каже баба Милојка, чак у Пиносави, али га припроста ништа није разумела.Причао је речником оних који треба да доћу и од нас глупих и старомодних преузму “крушну мрву“.Ипак, и баба га је заволела.

И колеге су га јако волеле и сада га воле. Нашао се у топлом крилу великих Бискупа,сав питом и препаметан. Мигољио се под длановима Атанасија, Григорија, Максима и других ауторитета Цркве пре Корона вируса. Волео је, тако заваљен у сигурним крилима заштитника да слуша приче о једном Деди који ништа не зна. Та прича је толико заитересовала дивног Вукашина да је и сам почео да је прича онима који су се касније налазили у његовом крилу. Студентима, друговима, другарицама и свима са којима је био у контакту на раздаљини од пола рукохвата. И прича о Деди незналици се толико раширила да су постојале и другачије верзије. Те има Деда око себе још неких Деда који ништа не знају, те нема, те Деда иде на пут и не враћа се, те не иде… Све су то људи слушали, а нељуди пожелели да кориче, али пре тога да укориче самог Вукашина који им је пренео те и такве приче, као своју жртву на олтар народне и црквене издаје.

И тако… Трагајући за смислом и излазећи из оквира обичног народног пастира (Боше сачувај,па није учио толике школе да буде пастир),који сељачинама сече колаче и освештава водицу, нашао се на трагу великих изазова и пожелео да буде још већи, још мишићавији, још ситији интегралних хлебова и још жељнији девичанких маслина.

Његов таленат препознале су разне Невладине организације, think tank “клубови“ и остали “независни“ актери свих злонамерних огледа над нашим народом, не твојим Вукашине, сећаш се да си програмиран да презиреш обичан свет. Заражен идеолошким вирусом неолиберализма постао је лака мета мрежне хоботнице и постао перјаница “Операције Гуливер“, а да појма није имао о томе. У операцији базираној на ефектима деконструкције српске Цркве пробуђен је његов милитаристички дух који је, прецизним неуро-лингвистичким програмирањем од стране мрежних оператера на терену, усмерен ка уништавању поретка у којем је био само јереј. Прикључен на “буџетску линију 481“ и контаминиран кроз Сорошеву мрежу невидљивих колеџа (Invisible College), постао је саборац Ђаковцу и Џалту (нису ликови из филмова за одрасле) и почео да се понаша као “слон у киоску“. И сви га и данас воле само не Деда из оне приче и баба из Пиносаве којој неће да свети водицу… Е, народе српски, зар не препознајеш генија Вукашина и његове другаре…е,народе затуцани зар си тако брзо заборавио Супермена, е,народе, народе…

И тако… Свако има право на своје мишљење, али нико нема право на издају. Нарочито се не препоручује издаја ванземаљаца…то никако,никако.За тако нешто потребан је савет од личног “прокси“ оператера или личног дилера.

На крају, али не и последње, сви његови студенти и бранитељи треба да добију одговор од свог омиљеног професора… “КАКО СИ МИ ТИ“, НЕСРЕЋНИ ВУКАШИНЕ?

Б. М. Радованов

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here