ЗАР не примећујете већ на први поглед, да сам пореклом и Српкиња? Са нескривеним поносом у гласу, рекла је недавно енглеска новинарка Ана Томфорте историчару др Жељку Драгићу на гробљу у Оснабрику где њен отац Слободан Думановић почива са групом официра Југословенске краљеве војске, заробљеника некадашњег логорa Oflag VI C у доњесаксонском немачком граду Оснабрику (1941-1945).
Думановић, пилот југословенског краљевског ваздухопловства, родом из Трстеника, био је један од око 6.000 официра који се нису мирили са приступом државе Тројном пакту 25. марта 1941.сматрајући то издајом те су доспели у немачко заробљеништво.
По завршетку рата, знајући да му нема повратка у отаџбину која се у међувремену заогрнула другачијом идеологијом, пилот из Трстеника остао је у Немачкој са Гезином за чијег се мужа мислило да је погинуо на фронту. Умро је 1948. а када се Гезинин муж изненада вратио кући, она је већ била у благословеном стању. Кћерка Ана тек пре две деценије открила је да је њен прави отац Србин.
Ово је само једна у мноштву судбина наших краљевских официра који су се у послератном периоду расули по туђим земљама без права на повратак у отаџбину. Ипак, после 83 године, помоћу прикупљених докумената, фотографија, ратних дневника и сведочења потомака, која ће бити отворена у Историјском архиву у Новом Саду, они ће се симболично вратити у отаџбину и у наше колективно сећање.
Овом „повратку“ претходило је деценијско истраживање историчара др Жељка Драгића из Немачке, потпредседника Удружења „Барака 35“, који је заједно са председником тог удружења Петром Милорадовићем, сином заробљеника Александра П.Милорадовића, остварио давнашњу жељу да истоимена барака, једина у некадашњем логорском комплексу која је одолела најезди новоизградње солитера, постане музеј сећања.
– Успели смо захваљујући члановима нашег удружења,институцијама из Оснабрика, као и православној и јеврејској општини и потомцима заробљених официра. Барака је под заштитом државе и промовисана је у музеј са сталном поставком докумената животу логораша. На жалост, у Србији се о том делу историје мало зна. У близини бараке једна улица зваће се Српска, а друга Улица рабина Хермана Хелфгота који је родом из Бачке – каже нам др Драгић, који располаже подацима да је у логору било заробљено 6.500 Срба и Црногораца, око 200 Словенаца и 450 припадника јеврејске вероисповести.
Први транспорт са више од 1.500 заробљених југословенских официра и војника стигао је у логор 26. априла 1941. године, да би у мају у њему било 3.410 заробљеника. Активних официра је било 1.108, резервних 1.800, а војника 502. Како су у Oflag VI C повремено стизале групе официра и из других логора, у мају 1942. године ово је постао други официрски логор по величини, одмах после оног у Нирнбергу.
Логор у Оснабрику једини је у Немачкој за који је важила Женевска конвенција из 1929. године. Заробљени официри нису били изложени присилном раду, имали су право и на молитве у посебном делу бараке. Били су смештени у педесетак барака и у свакој од њих боравило је око двадесет заробљеника.
Био је то, како се сматрало, цвет тадашње српске интелигенције. Међу њима било је професора универзитета, бивших министара и посланика, судија, генерала, као и других познатих интелектуалаца као што су Ото Бихаљи Мерин, Милан Богдановић, Станислав Винавер, Душан Тимотијевић, Рафаело Блам…
Британска авијација 6. децембра 1944. године, у вечерњим сатима, бомбардовала је Оснабрик и том приликом је у логору погинуло 116 официра Југословенске краљевске војске, а шездесетак их је било рањено. Како је др Драгићу пре неколико година испричао бивши амбасадор Србије у Москви и дугогодишњи новинар Мирослав Лазански, чији је отац Владимир, потпоручник био један од оснабришких заробљеника, док је трајало британско бомбардовање затвореници нису смели да излазе из својих барака јер су немачки стражари одмах отварали ватру.
Нешто касније започето је расељавање логора, када је британска авијација приредила ново бомбардовање. Погинуло је још 14 официра. Да ироније буде већа, у пролеће 1945. године Британци су ослободили преживеле војнике и официре, када је логор у Оснабрику и расформиран.
Сведочења потомака са којима је до сада успео да успостави контакт, др Драгић је објавио у књизи посвећеној логору „Судбине и казивања: Оснабричко чудо“. У њој су потресна сведочанства Мирка Михајловића о његовом оцу пилоту из Сремске Каменице код Новог Сада, коме је судбина наменила да му Немачка,држава непријатељ, постане домовина, затим о Милану Месаровићу који је наставио живот у Јужној Африци. Судбина је и официра Србољуба Гавриловића отуђила од вољене земље, а ту је и забележено дирљиво сећање заробљених официра о обележавању Ђурђевдана 6. маја 1941. у логору опасаном жицом и надгледано из пушкомитраљеских гнезда.
Једно од најупечатљивијих сећања за књигу је приложио Александар Нећак, бивши председник Савеза јеврејских општина, за кога је Холокауст почео у трећој години живота. Његов отац Душан и стриц Иса ухапшени су 6. априла 1941. и депортовани у Оснабрик.
Ту је и прича Љиљане Живанов о њеном оцу Драгољубу Дукићу, као и прича Слободана Мидића о оцу Боривоју, резервном пилоту војске Краљевине Југославије, те стрицу Љубиши и деди по мајци Јозефу Покорном, главном војном апотекару у Ваљеву.
– Сви су били логораши, сви су се упокојили, али барем да не буду заборављени – каже за „Новости“ Слободан Мидић.
Антрфиле:
СРПСКА ЦРКВА И ГРОБЉЕ
У ОСНАБРИКУ постоји храм Српске православне цркве посвећен Светом Георгију. Изграђен је шездесетих година прошлог века као прва црква СПЦ на територији Немачке. У храму је крипта са 1.020 ћелија у којима су и посмртни остаци 35 генерала који су били заточени у официрском логору током Другог светског рата.Недалеко од храма налази се српско војничко и емигрантско гробље.
Антрфиле:
ПОЗИВ
ДР Драгић упућује позив младим људима у Србији, будућим историчарима, да се јаве као волонтери-истраживачи. Они би бесплатно боравили две недеље у Оснабрику и имали прилику да изучавају историју тог логора.
Антрфиле:
ЂУРЂЕВ:ДУЖНИ СМО ИМ !
ПЕТАР Ђурђев, директор Историјског архива у Новом Саду, у којем ће бити приређена изложба о Оснабрику, каже за наш лист:
– Када већ нама није бало важно, јасно је да ни Немци нису имали превише интереса да се логор у потпуности очува због чега је већи његов део порушен. Мора се рећи да је српско гробље увек добро одржавано. После дугих деценија чекања, великим залагањем др Жељка Драгића и удружењу „Барака 35“ град Оснабрик је остатке логора ставио под заштиту државе.
Читава централна Европа па и далека Немачка обележене су многобројним цивилним и војним логорима српских мученика која је ондашња цивилизована Европа осудила на нестајање. Кажу да се карактер једног народа најбоље види на основу тога како су му уређена гробља. Од Арада до Oснабрика, од Јиндриховица да Солуна, чека нас велик рад како бисмо се одужили својим славним прецима. Дужни смо им!
Фото Монографија „Оснабричко чудо“