Никола Пејаковић Коља у ексклузивном интервјуу за Mondo.rs говорио је о пороцима, Јосипу Брозу Титу, ратовима, страдању, породици…

Никола Пејаковић Коља – редитељ, глумац, сценариста, музичар… Живи доказ да кад Бог реши некоме да удели таленат, он то ради веома дарежљиво.

Са Кољом је за Mondo.rs о православљу, искушењима, пороцима, вери, Богу, али и о музици, Гранду, “Задрузи” причао Петар Латиновић.

Интервју преносимо у целости:

И прво питање о том таленту датом од Бога – јесте ли увек били свесни одговорности и терета који тај таленат носи?

Нисам. Управо тај, неодговарајући однос према даровима ме је довео у стање пада. Кад ти Бог да таленте, а ти се према њима односиш како не треба, онда завршиш у јарку, благодат се повуче, дарови нестану…

Прича о Богу, о вери, цркви, религији је у овој земљи скрајнуто за време владавине Јосипа Броза Тита. Шта памтите из тог времена?

Прва реч која ми пада сада на памет је заблуда; лаж, превара. Они су мене лагали. Међутим, Срби су саучесници, ми смо се Бога одрекли када смо слоган – Бог чува Србе променили у Бог чува Југославију. Па смо то ставили на онај динар, сећаш се… Кад своју отаџбину замениш неком другом, проливену крв своје браће багателишеш и не поштујеш оно за шта су се они борили и гинули ( нису сигурно за Југославију, већ за Србију), добијеш 60 година тога што добијеш. Треба ће три генерације да то ишчили, да та болест нестане.

Деведесете су онда логичан след?

Апсолутно. Ми смо последњи остали да бранимо и своју и туђу заблуду. И шта имамо данас, шта је дошло као наплата? Да смо геноцидан народ, да смо најгори… То се, пријатељу, дешава када удариш на Бога. Духовни закони су једини закони који раде. Нема адвоката који ту може да те извуче ако си крив.

Скупо смо платили ту цену деведесетих, мислим на све оне који су чинили некадашњу СФРЈ. Наравно свако ће рећи да је баш он страдао највише…

Свако има своју истину, али ја сада говорим као Србин. Ми смо заиста бомбардовани од тог света, па смо заслужили да, кад се те ствари буду стављале на сто, да кажемо – е ми смо били против ових изрода, они су нас убијали. Али, то није довољно, морамо бити на страни Истине. Та количина лажи која је изручена на Србе је огромна. Али и количина глупости којом су Срби водили политику и ратове, била је велика. Ти си имао невернике који су под српским барјаком ишли и ратовали. Ако си Србин и православне вере, ти нећеш убијати жене и децу. Ниси полудео.

Али ако си до јуче био задојен крвавом, црвеном, безбожничком идеологијом, а немаш православни темељ, немаш веру дедова у срцу, твоје ратовање је узалудно и опасно; без Бога и без милости идеш у крвави грађански рат, а то је опасно. И по тебе и по твоју отаџбину.

Има она реченица у “Лепим селима” – Кажу да рат у човеку буди оно најгоре и оно најбоље. Јесу ли ратне године донеле ишта добро?

Ником нормалном није до рата. Далеко му лепа кућа. Да Бог да, да више рата не буде.

Данас имам утисак да се многи праве паметни тврдећи да су деведесете могле да се предвиде. Јесу ли заиста могле?

Потурају нам сада неке планове (ЦИА и БНД и осталих сличних организација) за распад Југославије. Сигурно је постојао неки план, али ми се чини да Запад комуницира са нама по принципу, као као кад живиш у неком стану а неко други плаћа тај стан. И онда он дође и шета се по том стану, ти не можеш да му забраниш, јер је то он платио. Тако се они понашају, као да су они финансирали читаву игранку и око прве и око друге Југославије. И сад, оно што су створили – разбијају… И шта им можеш… Ми смо вам давали кредите да опстанете и живите, сад све то узимамо назад. Неки су знали да следи фрка, да ће бити рата, сто посто. Неки моји пријатељи су већ 1990. отишли из земље, јер су им родитељи били у савезној полицији, па су знали или осетили да се нешто гадно спрема.

Али доста људи сматра да је супер идеја о обнови некаквог југословенства.

За Србе и српски народ, нема ништа опасније од тог повампиреног лажног братства. Али, нека буде како народ хоће, само прво – вратите отето, повуците лажи, изађите из београдских станова које су ваше деде отеле предратној господи, вратите паре, земљу, суочите се злочинима ваших предака и – све може. Буди Југословен, али испиши се из српског рода. Тешко ће бити, затрован је народ, идеолошки збуњен. Не зна ко му је деда, а ко прадеда, отуђили се од земље, од њиве, од себе. А да не говорим о овим другим народима који су у бившој Југи добили додатну порцију лажи – да су народи, да су нације, да су ово или оно, па сад сами пишу неку своју историју, праве своје хероје, измишљају свој језик, имају неке своје филмове, о својим биткама, победама и трагедијама…

Да ли је по Вама оно што смо имали под Милошевићем био наставак комунизма?

Наравно. Види, имам потребу да појасним неке ствари; важно ми је да одговорим на твоја питања и да изнесем своје став, међутим, још важније ми је да те теме и ти одговори не производе нове сукобе. Ја нећу убеђивати никога у ово што мислим, нити ћу тражити да други исто мисле… Милост, неосуђивање, то је најважније… Не желим да се ови или било чији ставови силом намећу: ничија мајка не сме закукати због ставова или идеја… Да је такав принцип био деведесетих, било би другачије. Да ли је неко уз Слобу или Вука, па нећемо главе скидати због тога… Људе треба волети и разумети. Христос је јасно рекао како треба решавати ствари, православље је вера, али и начин да се преживи овај живот, а сачувају образ и душа. Са онима који то желе, треба разговарати. Разговора нема са злом, са онима који нападају на иконе, жене и децу. Тада је наша дужност да станемо змији на главу.

Да, а баш се то дешавало. Ми сада доживљавамо као велико откриће да се човек може не слагати са неким а да никоме глава не одлети. А сведоци смо опет да се људи данас убијају због паркинг места, због тога јер је неко неког погледао.

Его је опасна ствар. Волео бих да и ви новинари промовишете опраштање, милост, доброту. Знам да се то судара са оним – крв, зној и сузе – што продаје новине. Пробајте на мала врата да уведете неку нову логику, логику доброте. Знам да сада опет причам као за лудницу, али важно ми је да ово кажем. Да у сваку вашу насловну страну и чланак унесете и милост, и праштање, и бригу за другога, и љубав према свима и свакоме…

То сте у праву, али и поред тога што, с једне стране публика тражи квалитетан садржај, опет с друге стране је најчитаније и најгледаније – ко је с ким, ко је какву кухињу купио, каква је кола набавио.

Наравно да ће, ако у недељу увече пушташ Тарковског, доћи народ испред телевизије да ти скину главу. Рећи ће – склањај то, хоћемо оно наше – трач, лагане ноте, бесмислене серије, лимунаде… Али мислим да морамо смислити неки начин да се промовише људскост. Напишите ви да је он преварио жену са том и том, али негде на крају напишите да то није у реду. То је довољно, за почетак. Или, ако причате о злочину, причајте више о жртви, а не о починиоцу, итд.

Да то не испадне промоција?

Да, управо то…

Враћам Вас на ону причу да сви долазе из народа. У светлу овога о чему причамо – да ли су и ријалити програми слика народа, пошто и ти учесници долазе из народа?

Када имаш 14. година и гледаш и слушаш овај неки нови фолк-реп, турбо-реп, који преферира да постане урбана музика, а на другој страни немаш ништа, то је проблем.

Ти си у једном тренутку имао Тозовца и Тому Здравковића. а, на другој обали – Пакет аранжман. А између имаш Наду Топчагић. Е, али данас немаш Пакет Аранжман, али на жалост, немаш ни Тому Здравковића, него имаш грандиозну промоцију простаклука, хедонизма, малограђанштине, неукуса… Види, младом човеку мораш да понудиш нешто, неку енергију, неки јак садржај… А рокенрол и поп музику данас представљају неки несигурни, полу-талентовани аматери, пуни ироније, сарказма и егоцентризма. И ко не би бежао од тога… Младост је увек паметнија.

Када говоримо о квалитету и гледаности, Ви сте успели да направите гледане серије а да искачу из шаблона. Како?

Нема ту рецепта. Само треба радити искрено. Причали смо пре интервјуа – у сваком се послу зна ко шта може. Као кад бих ја ишао на Олимпијаду да трчим 100 метара. Свако ко ме зна, зна да би ми требало 12 минута да дотрчим до циља, а не 12 секунди. Тако и у овом послу, зна се ко шта може. Начин рада мора да се опоштени. Није поента да ми причамо да је нешто добро јер има добар рејтинг или шер, мора да буде добро и поштено од почетка, од зареза, од прве мисли – од намере.

Успели сте да помирите две ствари – и да буде гледано и да буде квалитетно.

Увек сам веровао да је то могуће. Кад озбиљно и предано радиш свој посао. Али ако ошљариш у старту, па узмеш да препеваш турску песму, па ту нађеш неког идиота сличног себи да посрби тај текст… То може, на крају, бити хит, али то неће учинити ништа за нашу музику, већ ће је само додатно унесрећити и бацити у блато просека и испод просека – у бламажу.

Поред драматургије, режије и глуме, бавите се и музиком. Ко долази на ваше концерте? Да ли међу њима и оних који ће тог дана слушати Вас, али ће после код куће упалити ТВ да погледају и ријалити?

Наравно да има и таквих. А сад ћу ти рећи зашто их има – зато што и ја погледам ријалити. Гледам све што ми западне за око, што има неког живота. Кад нема живота, прескочим, шта год да је. Свако то гледа из одређеног угла. Мене у ријалитију интересује како то раде, технички, како се то ради, који су то тимови иза, како их сукобљавају, како контролишу итд… Верујем да неке ствари не разумемо, јер никад нисмо били затворени десет и више месеци у једном простору, са непознатим људима. То је један врло окрутан психолошки експеримент.

С друге стране, кад упалим телевизор, ја увек идем на онај “ИД” канал. Гледам онај криминал. Ја сам из тог “ИД” извадио неколико за мене врло корисних информација, као нпр. да су Американци врло побожна нација, итд…

Једна црнкиња пере судове, има једно шездесетак година. Зачује звук аута ( а у то веме јој обично долази син кући ), она препознаје тај звук, и зна да син паркира. У том тренутку она зачује пуцње. Син јој је убијен. Жена говори у камеру – Ја сам у том тренутку, када сам чула пуцње, ја сам оставила оне тањире и почела да се молим Богу, јер је то најкорисније што сам могла, у том тренутку, да урадим за свога сина.

Свако други, укључујући и мене, би истрчао, покушао да помогне. Замисли ту снагу, снагу те жене, да она то не уради већ да почне да се моли Богу, јер јој је било јасно шта се десило. То је за мене била невероватна ситуација.

Да се вратимо на ону причу о мојој публици. У тој публици има од 18 до 88 година. Када смо 2015. имали концерт у Дому синдиката било је од академика до дилера, било је шарено. Не ради се о типу ТВ програма, већ о истини, суштини. Важно је понудити истину. Ти можеш да гледаш оперу па да падају муве с плафона и да људи хрчу и спавају, јер их то не занима. Ту се не ради о нивоу. Ако слушаш рокенрол не значи да знаш о музици више од других. У рокенролу имаш смећа колико хоћеш. Жанр не аболира од глупости и неукуса.

То је по принципу лажног елитизма – ако слушам класику и рокенрол одмах сам лепши, паметнији и бољи од оног другог?

Они који слушају рокенрол и класику имају више шансе да налете на дијамант, то јесте тачно. Јер ти људи су искреније радили ту музику. Е, али ако се ограничимо само на турбо фолк и ово сад што се слуша, онда ћемо ту тешко наићи на добру песму. И време ће показати.

Често сте говорили о својим некадашњим пороцима и борби против њих. Сада сте заговорник другачијег живота. Шта кажете људима, а верујем да их има, који кажу – пусти то, ти си прошао све то и сад си мени дошао да причаш како то не треба да се ради.

У праву су. Шта да кажем, све је то тачно…

Може ли се схватити зло које носе алкохол и дрога, а да се оно не искуси и не проживи на сопственој кожи?

Мислим да може. На крају крајева, не треба да спржите длан да би схватили да је рингла врућа. Има и других начина…

Је л’ било страха тих година да ће вам се десити нешто лоше?

Једини страх је од ситуација, типа – имам паре, ал немам доп; или – има допа, ал нема пара; Или – има свега, али дилер се не јавља, пао је или недоступан.

Није било страха да нећете дочекати јутро?

Не. Мозак је тада у дефанзиви, правила не важе. По мом скромном мишљењу, православље је – нормалност. Сви ти пороци и све те страсти, избацују те из нормалности. Ти си нормалан све док у тебе не уђе хемија, алкохол, цигарете, похота… Ти си нормалан док не видиш нечије груди, ракију, дрогу… Избаци те то из нормалности, не можеш нормално да размишљаш и почињеш да правиш комбинације како да дођеш до дупета или до дроге. Или до обе ствари. Бити нормалан, то је суштина.

Како успевате да се снађете у улози родитеља, да у овом времену, причам глобално, које нас је снашло, ваша деца остану заштићена и сачувана од свега?

Немам одговор на то. Једино што могу да урадим је да убедим децу да их волим. Деца не реагују само на речи, већ на дела, примером мораш да покажеш. Не можеш ти рећи – ја вас волим, али мајку вашу не волим. То деца не читају као љубав. То им ствара проблем. Васпитавањем наше деце се највише бави моја супруга. Она је преузела тај терет на себе. Ја могу да им пружим љубав и сигурност, али не могу да им објасним на чему стоји свет. Ја немам ни ту памет, ни знање, нити ја то могу. Најважније је да кроз љубав осете Бога и сигурност, сигурност да не живе узалудан живот и да је њихова душа – вечна.

Када говоримо о Богу, и ако верујемо да он горе има план и зна шта ради онда је очигледно имао план за Вас?

Бог је дао слободу човеку да чак мења и Божије планове, ако смем тако да кажем. Верујем да је снага молитве толика да се и пророчанства могу мењати. Ја сада говорим из православног угла, као православац, међутим, ми живимо у свету који је другачији, где влада друга логика и где ово што изговарам изгледа као неко туленцање, прича некога ко је зрео за лудницу. Али, то је тако и шта ја ту могу. Молитва је директна комуникација са Богом. Проблем је што је наша вера мала и што не схватамо какву нам је моћ и слободу дао Господ. Основни задатак овог нашег живота је – да се одредимо према злу. Да га не прихватимо. Има, нажалост, оних који то прихватају. Прихвате грех, страст, а на крају и – зло. И онда, кобива, уживају у животу. Бог и њима даје шансу да се покају, остави их да живе и по 100 година, не би ли се покајали…

Да ли по Вама ми данас живимо у атеистичком свету?

Ово јесте ђавоље игралиште и демонима је дата прилика да нас навлаче на своју воденицу. На човеку је да се одлучи. Највећа је заблуда данашњег човека је – вера у човека без Бога. Заправо у свечовека, човека који је сам себи Бог; сатана покушава да дошапне човеку да му Бог не треба. Верујем да је ово последње време. Али и први хришћани су, када су их прогањали и убијали ради вере, мислили да је дошло последње време. Сва времена су врло слична. Кад човек гледа и тумачи овај свет из православне перспективе, други га гледају или као будалу или као недовољно образовану будалу. Или као наивну недовољно образовану будалу.

Хоћете да кажете да има оних који сматрају да што си образованији то си мање у вери?

Да, многи то тако виде и тумаче. Међутим, није тако… Већина великих научника су били верујући људи. Што си бољи у свом послу то си ближе Богу и све више схваташ да то, све то у чему си добар или веома добар, ниси могао сам, ниси могао ти. Да то није баш само твоје. Што сам старији све више осећам да сваки озбиљан човек, ако је озбиљан, верује у Бога или барем осећа Божије присуство. Кад дођеш у то стање да верујеш у Бога и то је Божија милост. Ниси ти то сам избоксовао. Ниси ти, са својом памећу или минулим радом, заслужио да поверујеш у Бога, него ти је Бог помогао и одшкринуо, отоплио, твоје хладно срце, и пустио да у њега уђе љубав Божија. Међутим, људе треба волети, а не делити, јер сви су људи пред Богом исти, само неки приђу ближе, а неки не.

Али људи се јесу поделили и у тој вери. Само хришћанство се поделило на православље и католичанство. Имамо ислам, хиндуизам. Док једни верују у Исуса други верују у Алаха. Људи ратују у име Бога, доказујући да је њихов Бог већи Бог од оног другог. Ето још једног доказа да је човек много кварљива роба.

Бог има своје име. Истина не може бити релативна. Потпуно је наивно да кажеш да верујеш у Бога и да верујеш да је Бог свемогућ, али да он може бити овај и онај. То је неозбиљно.

Ја о томе и говорим. Изгледа да је човек према себи то све градио како му одговара, па је и Бога назвао различитим именима.

Моја вера је вера у Господа Исуса Христа и верујем да је он једини Бог. Други богови не постоје. Не могу да релативизујем истину. Ако кажеш да си православни хришћанин, ти кажеш онда да верујеш у Исуса Христа и то је једина Истина. То не значи да ћеш ти узети неку палицу и ударати у главу оне који верују у неког другог бога. Ту настаје проблем, јер има оних који мисле да ту истину треба доказивати мачем или нечим сличним. Они не схватају суштину, они се понајашају као политички комесари и не разумеју да Бог – љубав. А то се може доказати и показати само сопственом вером, а не тако што ћете ратовати против некога.

Сматрате ли да је верујућем човеку потребна црква као посредник између њега и Бога?

Црква није посредник. Христос је Црква и он је изабрао апостоле да шире истину медју народима. Црква није никаква фирма која посредује између нас и Бога; Православна црква је жива Црква и ми чинимо једно тело – свештеници, монаси и народ.

Може ли се веровати у Бога а заобићи црква?

Не. Али, морамо у ову причу да уведемо и титоизам, 60 година сатирања српског бића и Светосавља, 60 година анти-црквене пропаганде која је озбиљно уздрмала српско биће и одвојила га од вере. Моја рођена баба је славила славу, а није давала да попови уђу у кућу. Те славе су биле фолклор. Није се ту славио светац него се ту ждрало, пило, певало.

О цркви и вери причају они који о томе амабаш ништа не знају. То је као кад би неко ушао у позориште и рекао – зашто уместо дасака на сцени не ставите мермер, зашто дрво кад оно пропада, мермер се лакше чисти итд… То је став незналице, горде незналице. Али крећу се ствари на боље. Данас се слободно може ићи у цркву, попови се више не кољу, не бацају у креч, не јашу, не чупа им се брада…

Ваљда ћемо успети да Србе и Србију вратимо у недра Светосавља, где је и настала. Не ми, не ти и ја, већ, уз Божију помоћ, неке боље генерације.

Петар Латиновић

Leave a Reply