Постоји стотину разлога због којих би Срби требало да пишу ћирилицом, а не латиницом, што не значи да је не треба знати, али је никако не треба сматрати својим главним писмом.
Уколико ћирилица није ваше приоритетно писмо и не користите је, требало би да почнете што пре, а разлога за то има на претек.
Ћирилица је писмо које је засновано на претходном „славеносрпском“ писму по принципу „пиши као што говориш, читај како је написано“.
Српску ћирилицу је уобличио и адаптирао још 1811. године лингвиста Вук Стефановић Kараџић. Правопис српског језика одређује ћирилицу као примарно писмо. У тексту вам доносимо разлоге због чега би требало користити ћирилицу као примарно писмо. У супротном, уследиће му изумирање.
Ћирилица је пре свега одраз српског националног идентитета и симбол. Иако је у Србији званично писмо, употреба ћирилице је веома ниско у процентима међу српским становништвом.
Наиме, латиница преовладава са својих 47% оних који користе ово писмо као примарно. У односу на свега 36% оних код којих је ћирилица приоритет. Народ који напусти свој језик и писмо, веру, културу и традицију престаје постојати и претапа се у неки други народ.
Постоји стотину разлога због којих би Срби требало да пишу ћирилицом, а не латиницом, што не значи да је не треба знати, али је никако не треба сматрати својим главним писмом. Ћирилично писмо је пре свега естетски пријемчивије и лепше, за разлику од латинице.
Старословенско писмо је једна врста вероисповести. Стога је свака употреба ћирилице у основи потврда веровања у духовни значај писања.
Верски – Писмо православних Словена као што су: Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари, Македонци и Срби се служе ћирилоцом, а католички Словени: Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати пишу латиницом.
Са правне стране у уставу Републике Србије напомиње се да су у службеној употреби у Републици Србији „српски језик и ћириличко писмо“. Ова уставна одредба је обавезујућа за све.
И данас је ћирилица искључиво писмо Православне цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном етиком.
Вукова ћирилица је својеврсан српски бренд, нешто што одликује само српски народ и по томе је јединствен. Употреба ћирилице је нека врста националног обележја нас Срба. Она је мера нашег идентитета, интегритета и суверинитета. Слаба употреба ћириличног писма сведочи о ниској свести српске националности и српске државе.
Други народи, који су питање писма решили на једини природан начин – на начин једноазбучја, могу своју снагу да употребе на друге културно – језичке делатности. Ми смо, нажалост, у ситуацији када се још бавимо са најелементарнијим питањем – питањем писма. Социјалну кохезију и културни напредак остварило би ћириличко једноазбучје.
Србија је међу ретким земљама у свету у којима влада двоазбучје. Двоазбучје негативно делује и на писце који такође стално морају да се двоуме на ком писму да пишу што задаје велике муке такође и издавачким кућама. Увођењем ћириличког једноазбучја уклонила би се та непотребна колебања.