„Када је наш камион стао на самом врху, одмах је био окружен партизанском војском, са упереним цевима аутоматског оружја према нама… Камиону прилазе партизански официри и комесари. Са њима су њихове другарице партизанке. Пљују нас и псују. Називају нас издајницима и фашистима. У знак протеста, у камиону везани голи људи певају четничке песме. Голи и везани људи вичу: „Живео краљ!“ Партизани пљују на нас и псују краља, нама прете да ћемо одмах добити заслуге наше борбе за краља.

Приликом скидања из камиона партизани су сваког појединачно прегледали да се није одвезао. По прегледу, везаном човеку прилази по један партизански војник, ухвати везаног голаћа за врат и тера пред собом на стрелиште и предаје џелатима. Чују се пуцњи пиштоља. Идемо према џелатима на стрелиште. Видимо на простору неколико десетина метара лешеви људи узукрштани једни преко других… Код џелата приводе се везани људи, два по два.

Џелати својим жртвама пуцају у главу. Приведени голи људи и везани људи на стрелишту, поносно и пркосно прилазе џелатима комунистима. Скоро свакоме је последња и недовршена реч прекинута мецима пиштоља уз узвике: „Живео краљ!“

Испред саме гомиле лешева на неколико корачаја до џелата, замахом целе снаге бацио сам се на земљу. При паду на земљу са собом сам повукао спроводника, који поред мене пада на земљу. Приликом пада, спроводник ме је испустио из руке, после чега сам хитро устао и почео бежати…

Није било дуго до зоре. Освануо је дан 22. маја 1945. године.“

Тако се са стратишта код Светог Араха спасао Михаило Минић, који као очевидац преноси ово сведочанство.


Прича је из књиге „Голгота четника“ коју можете поручити на страници Отачаство.

Књига (око 360 страница) доноси сведочанства о страдању свих оних који се нису изјашњавали као комунисти.

Leave a Reply