Председавајућа Апелационог већа хашког суда, Приска Матимба Нијамбе, успротивила се осуђујућој правоснажној пресуди које је то веће изрекло генералу Ратку Младићу, уз став да би суђење Младићу требало поновити.
 |
| Приска Матимба Нијамбе херој – није дозволила да лаж постане закон, њено мишљење заувек је сачувало истину која ће у своје време засијати пуним сјајем |
У опширном супротном мишљењу, приложеном уз пресуду, судија Нијамбе је нагласила да је суд погрешио када је Младића прогласио кривим за “геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ и терорисање становништва Сарајева снајперисањем и гранатирањем, 1992-95”.
Нијамбе се сложила само за закључком већине судија да је Младић сноси кривицу за узимање припадника Унпрофора за таоце, у лето 1995.
У супротном мишљењу којеје поднела, уместо изречене доживотне казне, Нијамбе би, Младића осудила на 20 година затвора, у складу са законима бивше Југославије и његовим нарушеним здрављем.
Председавајућа Апелационог већа је нагласила да би усвојила осам од девет основа Младићеве жалбе, коју је већина судија у потпуности одбацила.
Судија Нијамбе је, после анализе доказа, закључила да “ВРС под Младићевом командом у Сребреници, у јулу 1995, није починила геноцид над муслиманским мушкарцима, нити присилно преместила жене, децу и старце”.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Генерал Младић је, одлуком већине судија, правоснажно осуђен као главни актер (непостојећег) „злочиначког удружења“ чији је циљ била елиминација сребреничких Муслимана убиством мушкараца и присилним премештањем жена и деце.
Иако као неспорно прихвата да је у Сребреници, коју је 11. јула 1995. освојила ВРС, било “освете и убистава ратних заробљеника”, судија Нијамбе, као и одбрана, сматра да су починиоци били локални Срби, припадници МУП РС и “одметнути припадници безбедносне линије ВРС”.
То су “учинили у време кад Младић није био у том подручју, противно Младићевим наређењима и без његовог знања”, написала је Нијамбе у мишљењу супротном закључку већине.
Безбедносни официри ВРС имали су, по њој, посебну линију команде која је могла искључити Младића.
“Без иједног директног наређења и без директних доказа који би Младића повезали са било којим убиством, расправно веће је починило своју најтежу грешку”, сматра судија Нијамбе.
Њен став је и да, док је био у Београду у време стрељања заробљеника, од 14. до 16. јула 1995, Младић није командовао ВРС.
По судији Нијамбе, то што је Младић у Београду пристао да омогући да Црвени крст приступи заробљеницима у Сребреници, не може бити доказ “било каквог злочиначког удружења у циљу истребљења, а камоли геноцида над истим особама”.
“Мора се нагласити да су за осуду сва незаконита убиства у Сребреници ван борбе, али она нису повезана с Младићем”, написала је Нијамбе.
Првостепено веће, по судији Нијамбе, “пропустило је да утврди број жртава и њихову везу са било којим злочином, а камоли геноцидом”.
Нијамбе је прихватила и тврдњу одбране да је Младић организовао “хуманитарну евакуацију” цивила, на захтев Унпрофора, а да их није отерао на силу.
Судија Нијамбе оценила је да је Младић погрешно осуђен и као протагониста свеобухватног удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био прогон Муслимана и Хрвата са великог дела територије БиХ ради остваривања српске доминације.
“Постоје директни докази да Младић није имао ту злочиначку намеру, а то су његова наређења да ВРС поштује Женевске конвенције и споразуме о прекиду ватре, као и записи у његовој ратној бележници”, нагласила је Нијамбе.
Навела је, као пример, Младићева наређења за сузбијање паравојски, која, како закључује, доказују да је он погрешно осуђен за њихове злочине, на основу индиректних доказа.
Kао погрешан закључак из пресуде, Нијамбе је означила и то да је Младић командовао полицијом РС, упркос сведочењима да полиција никада није била препотчињена војсци.
Нијамбе је утврдила и да је ВРС имала “легитимне војне циљеве” којима се “не може приписати зла намера”.
“Наређења Главног штаба ВРС, уведена у доказе, а нарочито она Младићева потпуно су законита и легитимна”, а њихова сврха “не може ни на који начин бити повезана са било којим злочиначким планом или циљем”, оценила је судија Нијамбе.
Осуђујућа пресуда Младићу за терорисање становништва Сарајева, по судији Нијамбе, такође не би требало да опстане зато што подвргавање терору, у време рата у БиХ, није било препознато као злочин у међународном обичајном праву.
Судија Нијамбе истакла је да су биле утемељене и процедуралне основе жалбе Младићеве одбране.