Пише Драгослав Бокан
У задње време су се појавили у нашој јавности некакви „супер-Срби“ и „хипер-православци“, које уистину не одликује ништа заиста хришћанско, нити за Србију стварно корисно.
Не интересује њих све оно о чему формално говоре, пишу и брину, пошто је то само неизбежни украсни оквир за њихово жустро доказивање сопствене „вредности“, „јунаштва“ и наводног „значаја“.
Не занима њих да ли ће из заточеништва бити стварно пуштени они за које су онолико „бринули“, нити ће верно цитирати речи њихових пријатеља и породице (осим ако им не иду у прилог).
Пошто је та њихова брига политички ограничена искључиво на корист коју могу да добију цитирањем евентуалне критике власти у Београду „са терена“.
Чим се то не догоди, за њих су и ослобођени Никола и из тамнице извучени Дејан некаква давна прошлост која више није вредна спомена, као нешто што је „одиграло своју улогу“ и „потрошило своју употребну вредност“. Као што их не занимају ни Курти, Бајден, НАТО и ма шта друго, ако се не може одмах сместити у инстант-пакет наводних доказа на штету председника Србије, којим су они у потпуности опседнути. И као да је „бити на супротној страни од Александра Вучића“ једино важан услов за њихову пажњу и похвале некоме.
Они притом траже, захтевају, наводе, очекују… све оно што желе, потпуно ван реалних околности и истинских српских државних интереса.
Љуте се, ваљда, што нисмо бацили атомску бомбу (коју немамо) на Приштину, Тирану, Берлин, Брисел, Лондон и Вашингтон. И што Русија није још ни близу свог будућег (ако Бог да) места на мапи света и у историјској судбини човечанства.
Чуде се што Србија није ишамарала и протерала западне посреднике за притисак на нашу земљу, као да је и у прошлости било могуће тек тако казнити бројне српске противнике и уједињене непријатеље.
Ова инфантилна идеја отвореног пркошења неупоредиво јачима од нас је самоубилачки наивна и контрапродуктивна. Као да је из свог хира Вожд Карађорђе напустио Србију 1813-те и Краљ Петар кренуо у изгнанство преко албанских планина (1916-те) „из кукавичлука“ и недостатка оне вербалне „храбрости“ коју у неограниченим количинама имају ови национални букачи и лажни осветници?!
Укључени компјутер често људима даје осећај много већег значаја и утицаја на догађаје него што реално постоје, јер ту нема ни казне, нити последица за било коју погрешну одлуку и кобни избор.
Зато је потребно имати свест и савест истинског родољуба, а не „себељуба“; неопходно је поседовати живи осећај за конкретну корист коју Србија има (или нема) од неког, по правилу изнуђеног политичког потеза своје државе.
Знам ја да није лако радовати се половним решењима (кућни притвор уместо затвора за Србина ухапшеног без икаквог разлога), али се мора „куповати време“, што нам је открила и Ангела Меркел у својој неочекиваној исповести на тему лажних руско-украјинских преговора.
Ми, у сваком случају, никада нећемо потписати пристанак за улазак лажне државе Косово у Уједињене Нације – и то је суштина читавог овог замешатељства око будуће судбине „срца Србије“.
Зато је наша брига усмерена искључиво на ужурбано јачање српске војске и што нормалније преживљавање Срба на Косову и Метохији, као и на неопходно нам одржање заветне идеје о Светој Српској Земљи у народу Саве Немањића, нашег „архиепископа у вечности“.
Све друго је, ипак, много мање важно, сем као део исцрпљујуће друштвено-политичке игре на актуелној светској геополитичкој мапи…
А услов свих услова за успех овог судбинског пројекта је везан за наш конкретни однос према српској држави (војсци и дипломатији), јединој коју имамо и која нас све заједно представља и штити.
Ако имамо трунку стварног родољубља, радоваћемо се свакој прилици када смо успели да избегнемо оружани сукоб и да повратимо мир нашим сународницима, вечно у ризику да се додатно погоршају услови њиховог ионако тешког и ризичног свакодневног живота.
Ако нас то не радује, јер није довољно „национално“ и „успешно“, онда постајемо обични букачи опште праксе, који се поносе тиме што су много гласнији од свих осталих (и то без обзира на реалне последице).
То је постала најновија, суштинска линија поделе између правог српског патриотизма и његовог политикантског фалсификата.
А дошли смо дотле да у табору противника српске државне политике можемо да наиђемо и на завијорену тробојку, и на икону Светих Ратника, и на капе (али не и на ум) наших великих војсковођа из славне прошлости.
И ту се налази највећа клопка за наивне, и лукава замка за оне који су, с правом, незадовољни постојећим стањем ствари на скоро па окупираној територији нашег Косова и наше Метохије, али не разумеју да се одавно запетљани Гордијеви чворови не могу тек тако размрсити, нити пресећи (онда када се то нама прохте).
Та сушта реалност, конструктивно помешана са нашим вековним идеалима представља оптималну формулу нове епохе српског родољубља. А ко не буде умео да пронађе меру између својих жеља и могућности, тај ће само послужити непријатељима као њихово блескасто „тројанско коњче“. Такорећи магаре.
P. S.
За неколико година ће наше професионално опремљене специјалне јединице бројати три пута више војника него данас, па ћемо бити много спремнији за одлучујуће битке што су, нема сумње, тек пред нама. Али онда када то буду одлучили много трезвенији и упућенији људи од нас, високи официри српске војске, све време апсолутно свесни могућих последица.
А они ће и те како умети да процене шта, када и колико урадити (или не урадити) у тако осетљивим ситуацијама као што је рат. О томе ми остали не треба да бринемо, у то сам убеђен свим срцем и душом. Наше је да навијамо за своје и да не пристанемо на непотребне и јалове поделе на оне који са надом верују и оне који ништа не верују сопственој држави (па тиме неочекивано и грешно помажу њиховим и нашим непријатељима).