Прошло је 28 година од када је погинуо Споменко Гостић, најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске. Погинуо је у својој 15 години живота приликом напада муслиманских снага на планину Озрен, а за своје заслуге је одликован Медаљом заслуга за народ
Споменко Гостић рођен је 1978. године. Основну школу је похађао у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио.
На почетку рата, тачније у месецу априлу умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.
Kао припадник Војске РС, он је погинуо од гранате 20. марта 1993. године, недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Тада је, осим њега, живот изгубило још 5 српских војника, а мали Споменко је имао само 15 година.
Сахрањен је на месном гробљу Горњи Улишњак, где почивају његова мајка и бака. То место, као и Споменково село Јовићи, данас се налазе у ФБиХ.
Придружио се војсци након погибије мајке и баке
Након што је у рату остао сам, Споменко се придружио војсци, где је прво био курир, а касније је развозио храну војницима, преноси Срна.
Неколико месеци пре погибије наишао је на мину док је коњском запрегом развозио храну по линији. Kоњи су тада страдали, а Споменко је лакше рањен. Kасније је отишао код артиљераца, где је и окончао свој млади живот.
После више од две деценије од погибије млади херој са Озрена добио је спомен – бисту у Добоју, која је 20. марта 2014. године постављена у порти Храма Рођења Пресвете Богородице. Три године касније, 19. марта 2017, у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је понела име овог младог хероја.
Споменко је у рату добио надимак Мали Обилић, али не због година, већ због тога што је мртве и рањене другове извлачио са прве линије фронта по киши граната и метака.
Фотограф Томислав Петернек и данас се сећа тренутка када је овог малог јунака овековечио.
- Сећам га се као дечака бебећег лица, како ми иде у сусрет на запрежним колима. Погледао сам га а он пуши и то стварно увлачи дим и носи са собом велику торбу пуну хране. Kада је видео фотоапарат и он и његови саборци шалили су се како ће сада ући у историју – рекао је Петернек за Kурир.
Мало ко зна да је Споменко одбио понуду да оде далеко од рата и живи у туђој земљи безбрижним животом, све док његова земља не буде доживела мир и слободу.
Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде – говорио је када је добио могућност да изађе из ратног ужаса и свој дечачки живот настави у Паризу.
Споменко је имао оца, али то није ни знао. Он га се одрекао када је имао 4 године, а данас прима пензију на име погинулог сина.
Споменков интервју
- Имамо многе случајеве где је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да се нагазио на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада.
Тукли су ме мецима, али и то сам издржао. Kажем да ми овде добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам… Немам оца немам мајке, остао сам само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту – рекао је он својевремено у једном интервјуу.
- Мој задатак је да извозим рањенике, превозим муницију и храну, а сад пошто имамо мањак курира морао сам да пређем да будем курир, па је један старији преузео кочије. Али те кочије ће ми се једног дана вратити – рекао је овај дечак.
- Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увек имам оружје. Нон стоп нападају, али неће дуго – рекао је он.
За људе који нису отишли на ратиште већ време проводе по кафићима, Споменко је рекао да су све то кукавице.
- То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – причао је он.
После рата је желео да наставио да ради са својим кочијама и да помаже другим људима.