Михајло Петровић био је српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.

Дуже од века, српски ваздухопловци боре се да се не заборави име наредника пилота Михајла Петровића, нашег првог летача, али и прве жртве ваздухопловства која је страдала на борбеном задатку. Прву „битку“ добили су тек пре две године, захваљујући упорности Удружења пензионисаних подофицира Србије, када је нишки војни аеродром понео име „Пилот наредник Михајло Петровић“. Други „бој“, дуг девет година, још бију: да пионир српске „ратне авијатике“ тамо добије и споменик. Тек када и ову намеру остваре, како кажу у Удружењу, биће потпуно задовољни постигнутим резултатом.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

  • Не одустајемо од борбе, као што ни он није одустајао. Мада, тешко ми је што, понекад, и самим ваздухопловцима морам да објашњавам ко је био Михајло Петровић, да је имао српску пилотску лиценцу број један – каже Милорад Петковић, портпарол Удружења пензионисаних подофицира Србије. – Он је био семе из кога су изникли српски ваздухопловци. Чини ми се да би лакше било да је био неки генерални манџер, јер то људима звучи важно. Звање српског наредника није им импоновало. А о том нареднику Михајлу, 1912. је француски „Фигаро“ направио репортажу описујући „неустрашиви и дивљења достојан лет српског сержанта“.

Личност Михајла Петровића упечатљиво описује запажање славног француског пилота Бродена који је 1912. оцењивао прву класу српских питомаца у Фармановој школи у Етампу: „Петровић ће бити ас, јер је миран и презире смрт“. Наредник Михајло добио је тада српску пилотску лиценцу број један, а каријеру је наставио на Трупалском пољу у Нишу, где је по наредби војводе Радомира Путника направљено „слетиште за аероплане, балоне и голубове писмоноше“.

Историчар др Бојан Димитријевић тврди да је суштина проблема у вишедеценијском систематском занемаривању српске историје.

  • Није проблем само у пилоту Петровићу, ту су и други наши ваздухопловци чија имена данашњим генерацијама више ништа не значе, иако је, на пример, реч о херојима Великог рата – каже Димитријевић. – Сећање на њих није потенцирано ни у једној југословенској држави, нарочито после 1945. када они постају идеолошки неприхватљиви. Данас, када је Србија поново своја на своме, нема никаквог разлога да се не сећамо тих великих људи. На таквим личностима се темеље идентитети народа и држава. Сматрам изузетно корисном иницијативу Удружења пензионисаних подофицира која је довела до преименовања нишког војног аеродрома, али треба наставити и даље. Светска је пракса да се војни аеродроми и други објекти називају именима пионира националног војног ваздухопловства.

Димитријевић наглашава да је Михајло Петровић био припадник једне изузетне, лудо храбре и романтичне, генерације која је остварила људски сан о летењу.

  • Пилоти су тада могли да буду заиста само изузетни људи који су идеал летења претпоставили врло реалном страху од смрти, јер су несреће биле честе и фаталне – подсећа Димитријевић. – Петровић је, као и остали српски питомци, морао прво да полаже тестове на којима је показао и потребно стручно знање и психолошке квалитете који су били потребни једном пилоту. Не заборавите да је то било време када се летело без падобрана, на врло крхким апаратима.

О томе сведочи и трагичан крај пилота Михајла Петровића, који је после обуке у Француској, коју је завршио као први у класи, упућен на тек основани први српски војни аеродром у Нишу. Ту је почетком 1913. увежбавао лет на авиону „фарман ХФ-20“, другачијем од оног на коме је обучаван. Потом је распоређен у састав Приморског аеропланског одреда чији је задатак био извиђање и давање ваздушне подршке трупама које су у Балканском рату опседале Скадар.

Он је стигао на привремени аеродром крај села Барбалуша са авионом у деловима, које су техничари склапали на лицу места. Први извиђачки летови били су успешни, а ништа није слутило на несрећу ни 20/7. марта, када је наредник Петровић направио круг изнад села Меглуши и Бушати на висини од око 1.500 метара, а затим се упутио ка аеродрому.

На око 1.000 метара угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Тада је авион неочекивано захватила турбуленција и избацила пилота Петровића у понор и смрт. Пилот Михајло Петровић је први наш пилот који је страдао на борбеном задатку.

ТРИ САХРАНЕ

ПИЛОТ Михајло Петровић је први пут сахрањен 21/8. марта 1913. у селу Барбалуши. По окончању балканских ратова, његови остаци су пренети на Цетиње и сахрањени уз војне почасти. Трећи пут наредник Петровић, по захтеву породице, сахрањен је 1. октобра 1931. године у Београду на Новом гробљу. Сваког 20. марта српски пилоти и падобранци посећују његов гроб и одају му почаст.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here