Милова монтенегринска нација пише најновије поглавље своје ’славне’ историје: Влада Црне Горе, наиме, донела је одлуку да на североистоку земље, на планини Сињајевини, сагради НАТО базу. Очигледно су Црногорци љубоморни на Шиптаре због њиховог ’повлашћеног’ статуса код Амера (симболизованог, између осталог, ’велелепном базом Бондстил), па би хтели да приђу место ближе у реду за гланцање америчких чизама. Тешко.

Шиптари за Белу кућу имају много већу употребну вредност јер су десет пута бројнији, држе много већу територију и способни су и вољни да на један миг из Вашингтона изазову хаос у било ком тренутку у сваком делу Балкана који су уцртали у карту тзв. Велике Албаније, која обухвата и пола мале Црне Горе. У овом тренутку Амери и НАТО ’штите’ Мила и његову приватну државу, али свако ко се претерано ослања на дугорочну америчку заштиту морао би да зна да му статистика баш и не иде у прилог.

Амери су готово све своје савезнике у неком тренутку пустили низ воду, побили, уништили им и земље и народ, често и без неког посебног разлога, осим што су проценили да више нису преко потребни у стратегији заштите ”америчких националних интереса”. Исто би могло да се догоди и младој монтенегринској ’нацији’, и доведе је у огромне проблеме из једног простог разлога.

То је ’нација’ без историје и континуитета, без идентитета и суштине, направљена на брзину од стране једног криминалног режима за једнократну употребу и са једним јединим циљем – учвршћивањем америчке доминације на Балкану путем разбијања српског етничког простора. Такав ’народ’ данас-сутра у некој ванредној ситуацији не би знао ни шта треба да брани да га некo нападне, јер се одрекао свега што јесте у замену за неке режимске повластице, а то баш и не би било адекватно ”погонско гориво” у, рецимо, неком евентуалном рату са Шиптарима.

Са друге стране, Шиптари знају добро и ко су и шта су. Имају циљ и тај циљ је велика Албанија. Добар број њих је за остварење те утопијске фантазије спреман и да погине. А шта имају Монтенегрини?

Државни посао који им је дао Мило у замену за одрицање од српства и прихватање његове инстант нације. Хипотетички, да се догоди неки сукоб ширих размера, више не би било ни посла, ни шверца, ни приватне државе, а ни Мила, и шта би им остало онда? Историја, традиција, црква, култура и идентитет сигурно не би, јер су се тога својевољно одрекли, а оно што су брзопотезно усвојили као субституцију не би могло никог да мотивише ни да претрчи 100 метара, а камоли да крене у рат и жртвује свој живот. Остало би им управо оно што су сами одабрали и што заслужују – Ништа.

Извор: vidovdan.org

loading...