МАДА сам видео само трејлер филма „Дара из Јасеновца“ верујем да он може много да помогне у подизању свести људи о јасеновачким страдалницима и другим зверствима у Независној Држави Хрватској.

Да би се у потпуности пробила та страшна истина о деценијама прикриваном геноциду, потребни су време, стрпљење и посвећеност. Ни данас, 82 године од почетка Другог светског рата, велика већина Американаца није чула за Јасеновац, нити зна било шта о усташким геноцидним акцијама у том рату. То је делимично и зато што већина људи у САД има врло мало знања о Балкану уопште. Америчким погледима на Други светски рат доминирају стравична нацистичка злодела и Холокауст.

Овако, у интервјуу „Новостима“, на питање – може ли први дугометражни играни филм о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, снимљен 75 година после тих страшних догађаја, допрети до свести данашњих генерација – одговара проф. др Роберт Б. Макормик, професор историје на Универзитету Јужна Каролина и аутор књиге „Хрватска под Антом Павелићем: САД, усташе и геноцид у Другом светском рату“.

Шта је вас пре двадесетак година подстакло да се посветите истраживању Балкана, НДХ и бекства од правде Павелића путем међународних „пацовских канала“?

– Као млади постдипломац историје, нисам чуо за Јасеновац, а ни много тога о бившој Југославији у Другом светском рату. Већи део мог знања вртео се око Тита и партизана. За НДХ и ратне злочине заинтересовао сам се на конференцији Источна Европа 20. века, на којој је предавао др Џери Аугустинос. Био је специјалиста за модерну грчку историју, али је на настави често нама студентима указивао на Балкан и сложеност југословенске историје. Брзо сам схватио да је то фасцинантна тема која заслужује много више пажње него што јој је посвећено.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Зашто су Американци, који тако мало знају о злочинима усташа у НДХ под покровитељством нацистичке Немачке, брже- боље прогласили Србе „лошим момцима“ у грађанском рату у СФРЈ?

– У поимању тог рата у Југославији, земљи огромне политичке и етничке сложености, прибегавало се врло једноставном тумачењу, а то је подела на добре и лоше момке.

Занимљиво је да се у САД током Првог светског рата на Србију гледало као на жртву агресије Аустроугарске и Тројног савеза. О јуначком отпору 1914. извештавале су велике америчке новине, као и о чувеном, епском повлачењу и победи Војске Србије 1915. на Солунском фронту. САД и Велика Британија основане су организације за помоћ Србији када се рат завршио.

Како објашњавате то што су после Великог рата, САД и њена влада мало пажње посвећивале новоствореној Југославији?

– Сматрали су је далеком државом са врло мало утицаја на америчку трговину, или спољну политику. Сложеност етничког састава Југославије била је мистерија за већину Американаца, чак и за оне који су комуницирали са Србима и Хрватима у индустријским градовима попут Питсбурга и Кливленда. Са почетком Другог светског рата, амерички фокус био је на нацистима и Јапанцима и ретко је скретана пажња на нацистичке марионетске режиме попут НДХ. Даље, америчка влада је на регион гледала као на британску интересну сферу. У непосредним годинама после Другог светског рата, Стејт департмент је све источноевропске комунистичке вође сматрао истим. Американце, посебно католике, узнемирио је Титов атеизам, али и суђење Степинцу.

КОНТРОВЕРЗА

Да ли ће Ватикан имати снаге да одустане од намере да Степинца прогласи свецем?

– Ово је веома тешко прогнозирати. Мислим да ће Степинац, увек бити контроверзна фигура. Чак и ако буде проглашен свецем, над њим ће све време бити присутан облак контроверзе.

Да ли је на однос послератне Америке према злочинцима НДХ имао утицаја и почетак Хладног рата у којем су и САД и СССР били усредсређени на јачање својих држава?

– У погледу многих ратних злочинаца НДХ, то је значило да је свако са антикомунистичким ставовима Павелић, на пример, био потенцијални савезник Америке и Запада. Павелић је имао предност јер је био побожни католик који је одржавао аудијенције код папе Пија Дванаестог, свакодневно је присуствовао мисама у време док је био поглавник. Међутим, САД и Стејт департмент нису знали где се Павелић налазио од 1945. до 1947. године, али нема сумње да су контраобавештајне службе САД лоцирале Павелића у Италији током 1947. и 1948. Владини записи то потврђују.

Ко је све омогућио Павелићу, одговорном за стравична убиства неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, да са пасошем Црвеног крста, преко Ђенове, пребегне у Аргентину?

– Прилично је јасно да је велечасни Крунослав Драгановић организовао Павелићево бекство уз помоћ Братовштине Светог Јеронима у Риму и можда чак и католичких вођа у Ватикану. У суштини, Павелића је спасао договор склопљен између Драгановића и америчког контраобавештајног корпуса који је био заинтересован за премештање из Европе одређених људи и њихове имовине, међу којима су неки били умешани у геноцидне радње, или друге облике ратног злочина. Драгановић је помагао САД у спасавању тих људи и имовине, а Америка није учинила ништа да га спречи и да путем пацовских канала пошаљу у иностранство и злочинце попут Павелића. САД су тада више биле заинтересоване да се увере како Италија неће постати комунистичка и да искористи Католичку цркву за помоћ у поразу комунистичких елемената на италијанским изборима.

ЛУКСУЗАН ЖИВОТ ЗЛОЧИНАЦА

У СВОЈОЈ књизи „Хрватска под Антом Павелићем: САД, усташе и геноцид у Другом светском рату“ проф. Макормик наводи и да је Влада НДХ располагала великом имовином у злату, одузетом од Срба и Јевреја, зверски мучених и побијених у Јасеновцу и другим логорима. Део тог новца користили су Павелић и сарадници за бег из Хрватске. То је, сматра саговорник „Новости“, двоструко ужасавајуће: не само да су поубијали толико људи, него су после рата, далеко од казне, наставили да воде луксузан живот.

Зашто Павелића нико није тражио пошто је емигрирао у Аргентину?

– Након што је емигрирао у Аргентину, САД нису имале готово никакве везе с њим све до покушаја атентата 1957. Ако је неко заиста желео да нађе Павелића, прилично лако je било лоцирати га у Аргентини. Он је чак после неуспелог атентата, у свом аргентинском дому дао интервју „Пари мачу“. Амерички документи показују да је две недеље после атентата, који су вероватно извели агенти тадашње југословенске владе, Павелић побегао преко Анда на Блиски исток, а одатле у Шпанију где је годину и по живео под заштитом Франкове владе. У Немачкој болници у Мадриду, у својој 71. години, мирно је умро 28.децембра 1959. године. У Мадриду је и сахрањен.

Очекујете ли да ћете у архивима из времена папе Пија Дванаестог чије отварање је Ватикан најавио, а вирус корона засада осујетио, пронаћи податке за наставак ваше књиге о злоделима НДХ?

– Добро је што Ватикан ставља на располагање документе из доба Другог светског рата. Они би требало да пруже важне информације о бегу Павелића. Ватикан је веома добро знао шта се догађа у НДХ, њихови представници били су присутни у Хрватској током рата. До сада доступни документи указују да је Павелић могао бити ухапшен у Риму. Издата је наредба за његово хапшење, али није јасно ко је то урадио и ко је о њој расправљао. На дну налога за хапшење писало је – Не дирати! Очигледно је неко закључио да је хапшење Павелића превелики ризик за Ватикан и за САД. Могуће је да је постојала жеља да се Павелић задржи у Аргентини са надом да ће у будућности да буде искоришћен за дестабилизацију Титове владе.

Да ли је „случај Павелић“ икада доспео на сто председника Трумана?

– По мом мишљењу, Павелићев случај никада није достигао ниво америчког председника.

Амерички званичници и јавност и даље су мало знали о Југославији и нису имали ни приближно толико података о усташким злочинима, као што су имали о нацистичким злоделима. Од 1948. године, све мање људи се бавило ратним злочинима из Другог светског рата. Многи су једноставно желели да наставе даље.

1 KОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here