Двадесетих година прошлог века, загребачки адвокат Анте Павелић био је својеврсни дисидент у Краљевини СХС односно Југославији, борац за „хрватску ствар“ у тој земљи. Дисидент се након Шестојанурске диктатуре 1929. године претворио у побуњеника који је напустио земљу и из њеног суседства руководио организацијом „Усташа — Хрватски револуционарни покрет“, коју је утемељио у фашистичкој Италији.

Пре радијског проглашења тзв. Независне Државе Хрватске дана 10. априла 1941. године, од стране бившег аустроугарског пуковника Славка Кватерника, „декласираног малограђанина“ којег је Крлежа називао „карикатуром из моје ратне прозе“ — усташе нису имале претерано јако упориште у хрватском народу, а питање је колико су упориште имали и након тога, имајући у виду бројност Хрвата у Народноослободилачком покрету и масовне преласке домобрана у редове НОВЈ током рата.

(Мачекова Хрватска сељачка странка била је далеко најпопуларнија хрватска партија. Илустрације ради, на локалним изборима у тек образованој Бановини Хрватској 1940. године, ХСС је победио самостално у 425 од 625 општина, док је у коалицији са српском Самосталном демократском странком победио у још 133 општине.)

За највећи „успех“ усташа пре успоставе тзв. НДХ, држи се Марсељски атентат у којем је њихова „заслуга“ прилично спорна; логистички, постоји крупно питање улоге италијанских и мађарских обавештајних структура у том злочину, без које ништа не би било ни могуће, а оперативно, атентат је у суштини извео бугарски националиста Владо Черноземски.

Усташе су, дакако, све „заслуге“ приписали себи, а посебно поглавник Анте Павелић, човек крвавим словима уписан у историју српског и хрватског народа, због онога што је радио током грађанског рата на простору распарчане Краљевине Југославије, који је буктио паралелно са Другим светским ратом, добрим делом мимо окупатора.

Е сад, података о раном животу Благоја Јововића, који је дошао главе том поглавнику тзв. Независне Државе Хрватске, има врло мало. Заправо, осим да се родио 1922. године (тачан датум није познат) у селу Косићу код Даниловграда, у племену Бјелопавлића, од оца Јова и мајке Радуше, рођене Делибашић, ништа се друго не зна.

О његовом ратном путу зна се доста више, али су и ту подаци оскудни, а и за оно што се зна не може се тврдити да је претерано поуздано. Но, општеприхваћени наратив каже да га је април 1941. године затекао на граници Краљевине Југославије и Грчке, очигледно под командом генерала Милана Недића.

Недићево понашање током тог краткотрајног рата било је контроверзно међу национално освећеним Србима чак и у оно доба, будући да су се редови његове Треће армијске области сломили, да су Немци брзо пресекли нашу везу са Грчком и Британцима у њој, да су већ 7. априла овладали Скопљем, да је он једини успео да избегне заробљавање и да се већ 19. априла нашао у Београду, где је од стране Немаца стављен у кућни притвор из кога ће по одлуци ОКХ (нем. Оберкоммандо дес Хеерес; Врховна команда Копнене војске Вермахта) бити пуштен месец дана доцније.

Било како било, легенда о Јововићу каже да је он без ичије команде пуцао по Немцима, и да је за то био одликован. Проблем са том причом је врло очигледан свакоме ко критички приступа информацијама које прима, и ко не верује слепо свему што чује.

Прво, формално издавање наређења за пуцање по непријатељу који ти напада земљу помало је беспредметно; друго, није могуће да је команда Треће армијске области ћутала, чак иако узмемо у обзир чињеницу да је њен командант Недић нешто касније ушао у отворену колаборацију са окупатором; треће, у оном хаосу Априлског рата у коме се наша влада непрестано селила и у коме нико није знао чак ни где се тачно налазе Немци нити докле су дошли, тешко да је било ко могао да размишља о давању одликовања. Ипак, не тврдимо да све то није било баш тако као што прича о Јововићу каже, само указујемо на проблематичност тог наратива.

Углавном, вешто избегавши заробљавање и слање у неки логор у Немачкој — што је била судбина бројних југословенских официра и војника од којих је већина тако провела читав рат — господин Благоје Јововић се вратио у своје родно село Косић у Бјелопавлићима и, по свему судећи, ушао у стање мировања.

Стање мировања је прекинуто избијањем устанка у Црној Гори, након чега је приступио партизанима.Био је склопу Црногорског народноослободилачког партизанског одреда за операције у Санџаку, у чијим се редовима под командом Арса Јовановића тукао против окупатора у Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, коју су партизани изгубили.

(У неким изворима помиње се да је био командир Косићког партизанског одреда, али то не може бити истина јер таква формација није постојала; можда је постојала Косићка чета чији је био командир, али о томе нисмо успели да пронађемо веродостојне податке. У сваком случају, постојао је партизански одред „Бијели Павле“, који је средином новембра месеца након реорганизације трансформисан у батаљон истог имена, па је Јововић могао бити један од 480 бораца те јединице која је учествовала у поменутим борбама за Пљевље.)

Крајем те 1941. године и пуковник Бајо Станишић је још увек био у Главном штабу Црне Горе, дакле у партизанима. Демонстративно је изашао из редова НОВЈ када су комунисти крајем те и почетком 1942. године почели да врше покоље својих политичких неистомишљеника по Црној Гори и Херцеговини (ова „лијева скретања“ која су осуђена од стране врха КПЈ трајала су свега неколико месеци, али су последице биле трајне, што се самог рата тиче).

Након тога, формирао је четничку јединицу у којој је било доста Бјелопавлића, и то на простору Острога. Већ 11. фебруара 1942. године склопио је споразум са Италијанима и ушао у отворену колаборацију те добио један од три сектора на које је окупатор поделио Црну Гору (друга два држали су Крсто Поповић и Павле Ђуришић).

Битан је за ову причу, зато што је наводно Благоје Јововић из партизана иступио након што му је Иван Милутиновић наредио да нападне Бају Станишића. Да ли збиља зато што није желео да учествује у братоубилачком рату (то је помало слаб аргумент, имајући у виду сарадњу поменутог Станишића са Италијанима, сарадњу која би напад свакако оправдала) или зато што му је, по неким изворима, пуковник Станишић био пре рата претпостављени у подофицирској школи у Билећи — мање је важно.

Важно је, међутим, да је након тога ступио у редове четника Баје Станишића и да се тукао против партизана (што тезу, да је из НОВЈ изашао јер није хтео да учествује у братоубилачком рату, потпуно обесмишљава) који су из Црне Горе те 1942. године протерани. Изгледа почетком наредне, био је постављен за водника у штапској чети новог заповедника Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, рођака му.

Те 1943. године извесно је учествовао у Бици на Неретви којом је немачки и италијански окупатор, помогнут усташама и четницима, покушао да елиминише комунистички покрет отпора, те остварио тактичку победу али стратешки пораз, јер су партизани преживели а још истовремено и разбили четнике који више нису играли пресудну улогу у даљем току рату.

Шта је радио од тог априла па наредних годину и по дана — не зна се. Где је био октобра 1943. током напада Пете пролетерске црногорске бригаде на Острог у који је Станишић преселио свој штаб, и у којем је изгубио живот? Уосталом, у оном ратном вихору и хаосу, ко зна где се налазила штапска чета Бјелопавлићке војно-четничке бригаде!

Зна се, међутим, да је септембра 1944. био придодат делегацији ЈВуО која је малим бродом „Тендер“ кренула из Котора пут Таранта, пут Италије на преговоре са Енглезима (јула месеца 1943. краљ је сменио Мусолинија са положаја председника владе, након успешне савезничке инвазије на Сицилију, а септембра те године почео је продор ка Напуљу па је Италија је променила страну у рату; у тренутку када је Јововић стигао у Таранто, Рим је био ослобођен а успостављена Готска линија немачке одбране у северној Италији, на којој су се водиле огорчене борбе).

На челу делегације, био је Душан Влаховић, док му је заменик био Јаков Јововић; дочекао их је један амерички капетан, али су сви разговори са Савезницима што се четника тиче били сувишни након Техеранске конференције закључене 1. децембра претходне године на којој је одлучено да се (што због честе колаборације са окупатором, што због пасивности ЈВуО и њене практичне бескорисности за савезничку ствар) партизанима пружи оперативна и материјална помоћ.

(Супротно увреженом мишљењу, Стаљин је био скептичан у вези са подршком Титовим партизанима, и генерално није био одушевљен таквим развојем догађаја, вероватно рачунајући да ће за СССР бити дугорочно боље да Црвена армија „ослободи“ Југославију. Потоњи догађаји и самостални пут СФРЈ иду у прилог томе.)

Господин Јововић се више није враћао у земљу током рата, већ је до краја тог сукоба боравио у разним избегличким логорима у Италији. У том периоду је упознао и Рандолфа Черчила, сина чувеног оца. Био је близак људима у британској Тајној обавештајној служби (МИ6), посебно јеврејскојзаједници у њој, од које је сазнао да извесни кругови у Католичкој цркви скривају и „пацовским каналима“ извлаче бројне ратне злочинце из Европе, па тако и усташе.

Па тако и Павелића, за којег су га неименовани Јевреји наводно обавестили да је већ пребачен у Аргентину. У том тренутку, почиње код њега да се замеће мисао о атентату који ће га начинити српским херојем.

Међутим, постоји један проблем са тим у вези, а он је озбиљан јер је хронолошки. Наиме, романтизовани наратив о атентату на Павелића каже, да је Јововић септембра месеца 1947. године испловио из Ђенове за Буенос Ајрес у неуморну десетогодишњу потрагу за Павелићем. Ако је истина да је тада отишао, онда је или био обманут или прича да му је дојављено да је „поглавник“ у Аргентини уопште није истинита.

Јер, Павелић се у том тренутку скривао у једном језуитском манастиру код Напуља, а у Буенос Ајрес стигао тек 6. новембра 1948. године, на италијанском броду „Сестријере“, користећи се лажним путним исправама Црвеног крста на мађарско име Пал Арањос, или на име Пабло Аранхос.

Након тога, живео је у Аргентини под старим псеудонимом Антонио Сердар (Југославија ће још 1951. тражити од Аргентине да изручи Павелића, али ће Хуан Перон одговорити да лице под тим именом не живи у његовој земљи), под којим ће се са Миланом Стојадиновић састати 1954. године и „решити историјски сукоб између Срба и Хрвата“ (ово је наводно закувала баш Југославија са циљем да разбије јединство усташког покрета у емиграцији, што је и успела, јер је Павелић након тога збиља пао у очима хрватске емиграције), и под којим ће га Благоје Јововић, условно речено, пронаћи почетком 1957. године.

У међувремену, Јововић је постао имућан човек у Аргентини (у коју је извесно и сам отишао да би побегао од комуниста), напредовавши од каменоресца преко конобара и морнара до хотелијера и трговца (касније ће користити свој иметак да утемељи и финансира црквену општину „Свети Сава“, биће један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић“ те члан управе Друштва „Његош“).

Павелић, међутим, није откривен случајно нити након опсежне потраге, већ захваљујући једном бившем италијанском генералу (који се такође можда због ратних злочина скривао у Јужној Америци)који је дојаву доставио свом пријатељу Јови Џоњевићу, који је то пренео Јакову Јововићу, који је потом организовао атентат. Благоје се добровољно пријавио за непосредног извршиоца, а накнадно му се прикључио Мило Кривокапић.

Сама дојава није помињала име под којим живи Анте Павелић, већ само где се налази и куда се креће. План је био, да се атентат изврши 9. априла, дан пре годишњица успоставе тзв. НДХ, у насељу Паломар у предграђу Буенос Ајреса, где је „поглавник“ живео. Но, случај је хтео, да је овај тог дана из куће изашао са женом и кћерком, па је све одложено за сутрадан.

А сутрадан је била годишњица оног радијског говора Славка Кватерника, која је била увод у тутњаву немачких тенкова Загребом (Кватерник је свој говор на Радио-Загребу одржао у 16 часова и 10 минута, а Вермахт је у хрватску престоницу ушао сат времена касније). Важан дан, симболичан, који је усташка емиграција обележила разним манифестацијама. Након тога, у 9 часова увече, Јововић (са шеширом на глави и наочарима без стакла) је пратио Павелића након што је овај изашао из аутобуса; ту је негде био и Кривокапић. Павелић је то осетио и запуцао на свог првог пратиоца, али је метак прошао кроз капут.

Ево шта о свему томе сам Благоје Јововић каже у књизи Тихомира Бурзановића „Два метка за Павелића“:

„Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… почео да виче:

— Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку!

Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада.Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.

Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!

Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Неко виче:

— Јуре, Јуре!

И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хитца. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају — шта је било? Онако задихан, говорим им:

— Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо! Тај је луд или пијан — вичем да ме и они са прозора чују.

Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.“

Легенда, да је Павелић молио за живот, према овом сведочењу — лаж је. У сваком случају, Јововић и Кривокапић су након атентата побегли у различитим правцима, аргентинска јавност је сазнала за догађај као и за Павелићев идентитет, одмах се почело говорити о његовим страшним злочинима, а полиција — која након Пероновог пада 1955. више није била толико благонаклона — почела је да испитује Павелића који није могао бити оперисан због дијабетеса, тако да су му метак у рамену и кичменој мождини остали у телу.

На питање у кога сумња, овај је рекао: „Не да сумњам него поуздано знам да је атентат закувала југословенска амбасада, наравно по наређењу Титове тајне полиције!“ Ова Павелићева тврдња оштро се негира у српским националним круговима, а и за њу не постоје докази. Ипак, она није немогућа, упркос ратном путу Благоја Јововића, и ма колико мало вероватна била. Када се једног дана отворе тајни архиви, знаћемо више. Са друге стране постоји и Павелића наводна изјава дата аргентинским новинарима, да се „иза овог крије друга личност“.

Било како било, у нашим се националистичким круговима може чути и следеће: да Титова Југославија од момента рањавања па до смрти Павелићеве никада није тражила изручење овог зликовца који је осмислио и спровео геноцид над српским народом, те да је УДБА све замаскирала причом да то и није Павелић.

Ово је ноторна лаж. Југославија је, заправо, као што смо могли да видимо, изручење тражила још 1951. године, а након атентата га је моментално поновила. Шта више, даљи пут Павелићев условљен је био управо југословенским захтевом за изручење: добивши дојаву да ће га Аргентина ухапсити и предати Југословенима, Павелића су присталице колима 23. јула тајно пребациле у Чиле, преко граничног прелаза Рио Галерос. Наредног дана стигао је у Пунто Аренас где је остао два месеца, након чега је 29. септембра авионом пребачен у Шпанију којом је владао Франсиско Франко.

Међутим, ништа му од тога није спасило живот јер је 29. децембра 1959. године у 3 часа и 55 минута умро од последица рањавања. Сахрани је присуствовала породица и мањи број усташа. Што се Благоја Јововића тиче, он се у отаџбину први пут након 1944. вратио 1999. године. Тада је посетио родно село Косић, као и манастир Острог где је митрополиту Амфилохију Радовићу саопштио да је управо он човек који је убио Павелића; шира јавност је за њега тек тада сазнала. Умро је 2. јуна те године у Росарију, свега неколико месеци након посете Црној Гори.


О. Ш.

Advertisements