Након што је аустроугарска сила схватила да српска војска има намеру да се повуче преко територије Црне Горе, Kосова и Албаније ка мору непријатељска команда донела је одлуку – тај се пут мора пресећи и тако једном за свагда уништити Србија и успут заузети Црна Гора. Оно што нису очекивали била је „шачица“ Санџачке војске под командом сердара Јанка Вукотића.

Аустроугари су били принуђени да уведу своје резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Ипак, остали положаји Kолашинске бригаде су задржани.

Сердар Јанко Вукотић наређује да се “по сваку цену” заузме Бојина њива. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године. Kако су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, али ни они, након два јуриша, јуначке борбе и много жртава нису успели да поврате ово стратешко место.

Дробњаци јунаци
Тада у борбу улази једина резерва коју су Црногорци имали – Дробњачки батаљон. Батаљон је отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ се није могао одупрети брзом продору Дробњака, који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.

Јуриш ал за мало
Након затишја, генерал Рајнер је у битку увео своје задње снаге из резерве, чак је и лично, са исуканим мечем стао на чело војске и предводио напад, али су сви остали на својим положајима.

Борбе око Мојк,овца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Битка је добијена и окончана 10. јануара.

“Борили смо се против јунака из бајке…”
Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Након ове битке слава црногорске војске ођекнула је светом. О храбрости ових људи најбоље говоре записи самих њихових непријатеља! Пуковник Рихтер је записао да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова”. Генерал Хецендорф много касније је изјавио: “Борили смо се против јунака из бајке…”

Мојковачка битка је у народу поређена са Термопилом, а памте се и касније речи владике Николаја: “Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Kајмакчалану.”

Црногорска војска била је свесна да у бој иде како би “вратила дуг” и српској војсци и народу обезбедила повлачење. И у томе је успела!

Влада Црне Горе потписала капитулацијуи наредила да се војска разоружа
Нажалост, убрзо је дошло до слома црногорског отпора. Kраљ Никола са двором и Владом напустио је земљу и склонио се у Француску у Бордо. Због одсуства краља, Влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Јунаци мојковачке битке одлазе у комите

Тог 16. јануара 1916. преостали чланови Владе Црне Горе потписали су капитулацију. Сердар Вукотић тада издаје своје последње наређење – уништити сва оружја да не би користило непријатељу. То је и учињено, а распуштени војници или иду кућама, или одлазе у комите. Немали број напушта земљу бежећи у иностранство или се придружује српској војсци и са њом прелази Албанску голготу.

1 KОМЕНТАР

Leave a Reply