Комунистичка Југославија се 1948. разишла са Совјетским Савезом. Некадашњи савезник постао је непријатељ број 1. Од самог почетка свог постојања, комунистичка Југославија је имала органе који су се бавили цензуром неподобног материјала. КПЈ је имала контролу над филмском индустријом. У почетку су се у Југославији приказивали и совјетски филмови који су имали велику популарност, а 1948. совјетске филмове су у ФНРЈ погледани 37 милиона пута. Након раскида са Совјетима, совјетски филмови нису одмах нестали. 1949. њих је погледало око 2 милиона становника. Ово се промијенило почетком 1950-их. Југославија се окреће Западу, а раскид са СССР-ом постаје дефинитиван. Државна цензура је почела да избацује Стаљина из совјетских филмова, а сам број совјетских филмова у ФНРЈ се смањио. ФНРЈ је знала колико је ефикасна филмска пропаганда, ипак Други свјетски рат је тек недавно завршио, а филмска пропаганда је имала велики утицај на обе стране. Један од раних анти-совјетских југословенских филмова је „Они нису изневерили отаџбину“ из 1948. Ту се приказују југословенски омладинци који нису насјели на лажи ИБ-а и који су остали вјерни Титу и партији. 1949. настаје филм „Пред народним судом“ у којем се појављује суђење ИБ-овцима. Интересантно је што је 1948. одобрен филм сличног карактера, али умјесто ИБ-оваца, ту се појављује суђење „усташко-четничкој групи“. То говори да су ИБ-овци врло брзо заузели мјесто слично ономе које су имали партизански непријатељи у Народно-ослободилачком рату. У тим раним филмовима, чести су мотиви индустријализације, а посебно је био прихваћен мотив омладинске радне акције.

1950. појављује се први прави анти-совјетски филм „Говори Москва“. У том филму се говори о московској радио-станици која шири неистине против Југославије. Један од најзанимљивијих филмова овог типа је анимирани филм „Велики митинг“ из 1951. Ту се говори о једном репортеру који одлази у Албанију на скуп комараца и жаба захвалних Енвер Хоџи који је спријечио исушење Скадарског језера. Наравно, тај репортер у повратку прође и кроз Југославију која је представљена као идила у којој радници управљају фабрикама, у којој се све развија и сл. Тај репортер се онда враћа код уредника и прилаже му извјештај у којем хвали Југославији због чега бива затворен. Интересантно је што тај уредник посједује мапу Балкана на којој је Југославија прекривена бијелом траком на којој пише „Чудовишна земља“. Исте године се појавио и филм „Тајна дворца ИБ“. Интересантно је што су и творац „Великог митинга“ Валтер Нојгебауер и редитељ „Тајне дворца ИБ“ Милан Катић некада радили за НДХ. У тим пропагандним филмовима проналазимо све оно што бисмо и очекивали: слављење Југославије као врхунца социјализма и представљање непријатеља као прљавог и спремног на све како би уништио Југославију.

У филму „Тајна дворца ИБ“ ИБ-овци су приказани као племићи који имају своју послугу који Резолуцију ИБ-а (персонификовану у лику балерине) испраћају са црквеним кандилом. Дакле, за ИБ-овце су се везивали и племство и Црква, дакле 2 елемента која су у традиционалној комунистичкој интерпретацији ствари главни противници револуције уз буржоазију. ИБ-овце се требало представити као лажне комунисте. Међутим „Тајна дворца ИБ“ је забрањена још исте те, 1951. и описан као „политички штетан и умјетнички врло слаб“. Наредба за забрану филма дошла је са самог врха и највјероватније је да је филм забрањен управо зато што је комунистичке функционере поистовјећивао са Црквом и племством. Врло лако се могло десити да се тај филм искористи као пропаганда против самог комунизма, а не само против ИБ-оваца, па је филм превентивно забрањен.

Извор: Историја Срба

loading...