Адвокат, ерудита, врхунски интелектуалац. Челник скупштине града, заљубљеник у стони тенис. Рођен тад и тад.

Тако би изгледала формална биографија Зорана Вучевића.

Међутим, чика Зоки је био све осим формалног – озбиљан у насмејаности, насмејан у озбиљности. Боем, а радник, шмекер, а посвећеник, лежеран тип, а ударник.

Приступачан баш свакоме, без обзира на функцију и године, а опет удаљен на елегантан начин. Један од последњих новосадских господина, са великим Г. Никад шкрт на савету, предлогу, подршци.

Вољан да те прихвати када падаш, окрене када кренеш у супротном смеру, спусти када полетиш.

А, све ненаметљиво, тако да интервенцију приметиш тек далеко након сто је завршена. И пре свега беседник. Човек који када отвори уста, казаљке мирују.

Отишао је Учитељ.

Човек који је обликовао оне који ће тек обликовати.

Неки задужбинари дижу зграде, а чика Зоки је дизао људе и то не мали број њих.

Управо ти људи јесу ходајући споменици његовог бесмртног дела!

Т.Ловрековић

Leave a Reply