По средњовековној традицији, црква, која „нема огња ни мача“, дакле нема чиме да се брани, добијала је села из којих су бирани чувари који су се старали о њеној безбедности. У нововековној историји, карактеристична је појава чувара манастира, односно манастирских војвода.

Занимљиво је да су ову улогу у Метохији и косовској Дреници обављали Албанци исламске вероисповести!

У немирним и безвласним годинама, посебно после 1878. године српске светиње су биле изложене страдањима и пљачки. Из околине, поготово ноћу, претила је стална опасност.

Као неку врсту почасног предводника, албанска села и племена у Метохији и Дреници бирала су војводу, ког би потом представили игуману манастира. Ако би га и он прихватио, избор би обично потврђивале и турске власти.

Избор за манастирског војводу значио је за локалне Албанце одавање велике почасти. Неки од њих су добијали и плате. Међутим, финансијска добит није била од пресудне важности.

Манастир је плаћао једног човека, да би га заузврат штитило читаво братство. У обављању дужности војводе, локални првак је био у свакодневној животној опасности.

Као чувари манастира, његовог братства и економије, они су живели у манастирским конацима, не привређујући у својим домаћинствима.

Коначно, веровали су у исцелитељску моћ неких српских светитеља. Њихов култ, као на пример култ светог краља Стефана Дечанског, дуго је био распрострањен и међу Албанцима исламске вероисповести.

Манастирски војвода, заштитник Дечана, био је током последње четвртине XIX века Салих Руста, са братством Гаши. Он је у више наврата организовао одсудну одбрану православне светиње од пљачкашких банди Малисора. Манастир је чувао без икакве материјалне надокнаде.

Његова породица је због тога била на удару окупаторских режима у оба светска рата. Забележене су његове речи:

“Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу (часну реч) да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч код нас се мора поштовати.”

Салих Руста је са поносом истицао медаље којима је због ових заслуга одликован у Краљевини Југославији.

Кућа Руста (Рустема) бринула је о Дечанима, по сведочењима монаха, све до стварања југословенске државе. Било је и погинулих из ове куће при обезбеђивању манастира и, нарочито, његових посетилаца.

Leave a Reply