Занимљиво је да на попису становништва из 2011. године, како нам каже наш саговорник Павле Брајовић, у околини Фира није регистрован ниједан Србин, „јер смо тада позвали Србе да не излазе на попис, зато што није био слободан и био је против наше националне заједнице”.
„Центар Српства је Скадар. У њему је рођен и цар Душан. Из њега је све поникло. То нико не сме да заборави. Тамо се морају обновити српске институције старе неколико стотина година. Ево, 1822. године овде је основана школа ’Свети Сава’ и то је било тачно 60 година пре албанске школе”, подсећа Брајовић.
Директор те школе био је Харалампије Андрић, а школа је угашена 1934. године, за време владе краља Зогуа, кад су албански националисти увели дискриминаторски стандард, којим је одобрен грчки и македонски, а забрањен српски језик.
„То је довољан разлог да влада Србије препозна центар образовања Срба, а то је Скадар. Овде се мора саградити српски центар у оквиру којег ће радити и обновљена школа ’Свети Сава’, поручује помало љутито Брајовић.
У то време је албанска власт успела да приволи Србина Милоша Николића, будућег најпознатијег албанског песника Миђенија, да српској деци предаје нематерњи језик управо онако како је то прописао Зогу.
Он наглашава да овог бившег Србина албански уџбеници и лектира третирају као највећег албанског нововременог песника. А из тога доба једноумности и диктатуре Енвера Хоџе, подсећа, потиче систематско затирање свих српских имена и презимена.
„Било је то равно злочину, лудилу, не знам како да кажем. Тадашња комунистичка партија мењала је Србима имена по књизи Енвера Хоџе. Нашем народу су уписивали најпогрднија имена, попут Мрава, Тополе, Траве, Трешње, Прозора, Камена, Блата и слично. Ево, мом брату су избрисали из листе рођених име Божо и уместо њега уписали Елидор”, с огорчењем прича Брајовић.
Према подацима до којих је дошао Брајовић, од Скадра до Драча било је 360 српских православних цркава. Марко Лопушина наводи податак да их је на територији Албаније било 1.800, при чему ниједна није била католичка. „Нестале су, порушене, запаљене, а оне које су се свиделе католицима Ватикан је купио новцем од власти, па се и сада виде детаљи промене звоника и других православних обележја. Једино је преживео велелепни православни манастир Арденица, који је спасло складиштење житарица у њему”, прича нам Брајовић.
Да је Свети Сава заиста „највећи молитвеник за српски народ” и
да никада није напустио свој страдални род у овој земљи, уверава нас и писац Будимир Дубак, који се помно бави српским коренима, идентитетом и културом српског народа.
„Почетком двадесетог века, тачније 1902. године, ’Цариградски гласник’ је на српском известио о прослави Савиндана у Скадру.