Белоруска опозиција толико нема среће да има све шансе да изгуби чак и у номинацији „Губитник године“. Против ње играју околности које су ван њене контроле и сопствени лидери који дају толико очаравајуће иницијативе да је углавном нејасно како их приказати, а да не дође до великог губитка репутације и имиџа.

У недељу истиче рок „ултиматума“ који је Светлана Тихановска поставила Александру Лукашенку пре скоро две недеље. Будући да нема ни најмањег знака спремности белоруских власти да испуне постављене захтеве, Белорусију би од понедељка, према обећању „председнице Светлане“, требало да задеси хаос штрајка широм земље, блокаде путева и колапс продаје у државним продавницама.

Међутим, такав развој догађаја сваког дана изгледа све нереалније.

Изгледа да су чак и у координационом савету опозиције почели да сумњају у то, збуњени су и траже начин да се са најмањим губицима извуку из ситуације. Један од чланова савета, Павел Латушко, изјавио је да ће чим истекне ултиматум, који се лаганим покретом руке претворио у „народни“, они интензивирати своју активност. Ово је веома згодна формулација која отвара широк простор за тумачења и истовремено не намеће никакве обавезе.

Али било би погрешно све очигледнији неуспех протеста у Белорусији повезати искључиво са унутрашњим факторима, мада они свакако играју главну улогу.

Феномен обојене револуције дискредитован

Белоруска опозиција (и њени страни тутори) нису имали среће јер су свргавање власти започели у време велике дискредитације феномена обојене револуције.

Деценију и по овај феномен је представљао стварну претњу властима и истовремено инспирацију за опозицију великог броја земаља. Обојене револуције су се сматрале савршеним и свемогућим оружјем за смену нежељених владара и режима. Овај концепт је деморалисао једне, а другима је јачао веру у скору победу.

Али, можда је најважније то што је огроман број људи, који нису непосредно везани за политику, био искрено уверен у могућност да ће на овакав начин стварно променити живот набоље.

Уосталом, обојена револуција није само државни преврат. Немогуће ју је спровести у дело без грађана који преплављују улице, који су аполитични у уобичајеној ситуацији, али снажно уверени у потребу тренутне промене власти преко писаних правила за светлију будућност. То је оно што је подстакло десетине и стотине хиљада људи да изађу на каирски трг Тахрир 2011. године и на Евромајдан у Кијеву 2013. године.

Иначе, белоруски протести су у почетку такође могли да се похвале приличном масовношћу. Али број манифестација из недеље у недељу непрекидно пада.

Поента није само у томе што су људи уморни од тога што њихово учешће на скуповима и парола „Лукашенко одлази“, како се испоставило, нема магичну моћ да отера „погрешног“ националног лидера. Паралелно са белоруским догађајима, у другим деловима света се одвијају прилично индикативни процеси, због којих грађани Белорусије трезвеније суде о ономе што се дешава у њиховој земљи.

Искуства Киргизије и Јерменије

Ту је Киргизија, која доживљава трећу политичку кризу у последњих 15 година, а којој се приписује етикета „обојена револуција“. Мало је оних који су учинили више за дискредитовање феномена од ове средњеазијске државе, јер је главни резултат свих државних удара, који су праћени уличним нередима и анархијом, било одсуство промена набоље за друштво у Киргизији.

Ту је и Јерменија. У контексту растућег скептицизма према било каквим мајданима и њиховим све чешћим неуспесима, догађаји у Јеревану 2018. године су послужили као добар пример баршунасте револуције, која је у свим погледима била успешна. Револтирани људи у име демократије, европске будућности и борбе против корупције успешно су срушили власт која им је дошла главе, на чело државе су поставили онога у кога су веровали, а нови лидер чак има чиме да се похвали у првим годинама рада. У сваком случају, одсуство катастрофалних резултата, као у Украјини или Киргизији, данас се већ може сматрати значајним достигнућем.

Али која је поента у европском избору који су донели људи, у пораженим корумпираним званичницима из претходне владе и напредним демократским лидерима, ако се Јерменија поново нашла у епицентру врло старог и крвавог сукоба? Штавише, чак и човек која је далеко од политике разуме да је Азербејџан искористио демократске тежње свог суседа за своје интересе, што се може видети у Нагорно-Карабаху.

Термин „обојена револуција“ нехотице наводи на помисао да је свет дивно, сунчано, пријатељско место где су људи међусобно браћа, а чим уклоните неке штетне силе са чела државе, земља ће се претворити у башту у цвету, живећи у хармонији са другима. Киргизија и Јерменија су за белоруско друштво видљиви подсетник да је такав поглед на ствари само илузија која нема никакве везе са стварношћу ни у унутрашњем, ни у спољнополитичком смислу.

Није зато изненађујуће што се протести у Белорусији непрекидно крећу ка свом све неизбежнијем неуспеху. И тиме ће та земља закуцати свој ексер у ковчег светског мита о обојеној револуцији.

--

Leave a Reply