Ватикан и његова улога на Балкану за многе у Србији су табу. Недавни догађаји повезани са вероватном (још увек неизвесном) канонизацијом хрватског надбискупа Алојзија Степинца, поново су актуелизовали питање односа према папи у овом делу света. И није први пут да се питање његове посете, посебно у Србији, нађе у центру расправе.

Не желим овде да говорим о процесу канонизације Алојзија Степинца, јер је он тренутно у току и још се не зна какав ће бити његов исход. Оно што је, верујем, занимљиво, јесте питање одјека могуће папине посете у земљама Балкана. Чврсто верујем да би, ако би папа посетио само Хрватску али не и Србију, то дефинитивно представљало пораз и грешку за Српску православну цркву, коју смо у светлу недавних догађаја у Црној Гори имали прилике да видимо као највећег и можда јединог браниоца српског народа, српских интереса и српске културе у Србији и изван ње.

Заблуде о Ватикану

У Србији сам често могао да чујем бројне заблуде и конструкције о Ватикану и о папи, што је због историјског искуства потпуно разумљиво. Ватикан се у Србији врло често види као један од највећих непријатеља, далеко већи од САД и НАТО. А то је, морамо рећи, ипак бесмислено, јер Балкан за Ватикан нипошто не представља област од виталног интереса.

Пре свега, многи који говоре о „улози“ Ватикана на Балкану и не знају шта је заправо Ватикан. Зашто су се Вучић или Путин, на пример, састали са папом? Многи у Србији би рекли – зар није папа верски вођа? Исти аргумент се користи у Француској за критику било ког француског председника који се састане са папом. Али у оба случаја то је погрешно. Путин и Вучић се с папом не састају само у склопу његове верске мисије, већ углавном и пре свега зато што је папа, попут њих, шеф државе. Ватикан, или његов званични назив Света столица, заиста представља државу са пуним чланством у УН, која има снажну и добро успостављену дипломатску мрежу, војску, министра финансија, па чак и банку.

Ако размотримо главне приоритете Ватикана, Балкан у прошлом веку никада није био једна од његових главних брига и лако можемо претпоставити да то неће бити ни у блиској будућности. Као прво, број верника (овде рачунајући само католике) релативно је мали и своди се на Хрватску и делом Албанију. А друго и најважније, Ватикан се тренутно бори (и још дуго ће се борити) са егзистенцијалним питањима као што су корупција, проневере у Банци Ватикана, педофилски скандали и растућа борба између конзервативаца и либерала у друштвеним питањима попут истополног брака или брака за свештенике. Растући значај афричког континента у Католичкој цркви Балкан ће још више удаљити од интересовања Свете столице, што неће много променити поглед који ће Ватикан имати на Балкан, а посебно на Србију.

Долазимо до сржи мог текста и разлога зашто га пишем. Многи који прате рад Ватикана очекују да ће следећи папа бити Африканац, јер број афричких верника у Католичкој цркви расте, док је у исто време значај Ватикана у западној Европи у константном опадању. Србија има традицију добрих односа са многим афричким земљама, што доказује и делатност бившег министра спољних послова Дачића у кампањи за „отпризнавање“ независности ове српске покрајине. За разлику од других земаља, Ватикан не може да помогне Србији на економском нивоу или војно, на пример, али би лако могао бити од користи за српску дипломатску битку зa Косово и Метохију.

Као што сам рекао, поглед Ватикана на регион неће се променити сам од себе а посебно уколико Српска православна црква не учини одважан корак у смеру сарадње са њим. Ватиканско виђење Балкана се неће променити јер Света столица (која је заправо облик апсолутне монархије) решава своје проблеме везане за међународне односе на основу својих дипломатских мрежа, али и снаге цркве, односно великог број верника који јој припадају.

То је овде пресудно, јер када се папи обраћају поводом ситуације на Балкану, то чине албанска католичка црква и хрватска католичка црква, које, поред тога што су католици, не повезује ништа осим заједничке антисрпске агенде. За Албанце би таква агенда била повезана са косовским питањем, док би, у случају Хрватске, држава у савезу са црквом могла да ради на промоцији конзервативних вредности и одређених идеја о хрватској историји, посебно када је у питању НДХ.

Поента мог чланка није у одбрани папе, али требало би рећи како је неправедно кривити папу за ненаклоност Србима, имајући у виду да су једине верзије које му се сервирају о Балкану усмерене против Срба. А када је папа пре неколико година изнео идеју да посети Београд, наишао је на снажно противљење Српске православне цркве.

Лобирање за КиМ

Иако потпуно разумем разлоге Српске православне цркве за такво одбијање, што ми овај чланак чини тежим за писање, и даље верујем да је то била грешка и чврсто сам уверен да Српска православна црква има више користи од отварања дијалога са Ватиканом него од одржавања тренутног стања.

Пре свега, желео бих да подсетим да Ватикан од 2008. године гласа против било које врсте чланства Косова у међународним организацијама. То де факто чини Ватикан бољим савезником Србије од многих других, па и такозваних православних држава. Бугарска, на пример, признаје Косово, иако је православна земља.

Такође је вредно напоменути да албанска католичка црква чини све што је у њиховој моћи да увуче Ватикан у балканску политику, надајући се да ће тамо наметнути своју реторику. Овде не говоримо само о још једном признању Косова у УН, већ о употреби врло јаке лобистичке организације присутне широм света, а која говори на једнаком нивоу са државама чланицама. Поента је да и у оним ретким ситуацијама када се меша у сферу балканске политике, Ватикан то чини на иницијативу Хрвата или Албанаца који заступају антисрпске позиције, али упркос томе се и даље одупире признању Косова.

Може ли се замислити да Ватикан једном буде увучен у балканску политику од стране Србије, овај пут уз „просрпску“ реторику или макар уз жељу да се саслушају аргументи Србије? Може, јер Србија свакако има више тога да каже у комуникацији са конзервативним круговима унутар Ватикана него, на пример, албанска црква. Па зашто и Србија не би покушала да оствари ту врсту комуникације?

Треба истаћи да је Ватикан подељен, при чему су неки кругови у првој линији борбе против либералних снага у Европској унији. Многи у Србији критикују Сороша, али изгледа заборављају да њихов председник добија лекције од његовог сина, док се неки пољски, мађарски, чешки, амерички и афрички бискупи и надбискупи боре против његове организације на Западу. Сигуран сам да би ти истински и поштени католици били дубоко импресионирани и охрабрени успехом који је митрополит Амфилохије остварио у Црној Гори. Заправо сам сигуран да су се неки од њих, свесни ситуације, молили да Српска православна црква успе и тако се уздигне у Црној Гори, јер њена борба није била борба за власт, већ борба у име Бога, и Амфилохије је тада, како имамо обичај да кажемо у Католичкој цркви, представљао „Христовог намесника“.

Сигуран сам да би ти исти католички бискупи, свештеници и други у Ватикану били запањени када би видели како се Српска православна црква бори на Косову и Метохији.

Једном приликом док боравио на Косову и Метохији, српски монах ми је испричао причу о новој католичкој цркви која је саграђена на путу између Косовске Митровице и југа покрајине. Између два мала брда, Албанац је одлучио да сагради цркву, прилично велику за такво насеље. Упитсао сам монаха која је сврха те цркве. Одговорио је да је тамо саграђена како би сви, а посебно туристи, могли да је виде са пута, због чега би стекли представу да је „Косово“, а затим и Албанија, католичка земља. Монах ми је такође објаснио како је током прве прославе у цркву позван српски православни свештеник, који је био прилично изненађен када на зиду цркве није видео лик нашег Господа Исуса Христа, већ албанског орла. Као да су говорили: „Не гледај у наше синагоге, џамије и цркве – једина албанска религија је албанство“.

Дакле, једина на Балкану која се борила и још увек се бори против материјалистичког света и разних облика западњачког нихилизма је Српска православна црква, и многи у Ватикану, који се боре против истог непријатеља, радо би јој у томе дали подршку.

Борба за хришћанство

У Ватикану су Српској православној цркви отворена врата да објасни и изнесе своје гледиште о ономе што се догодило на Балкану. Срби, наравно, нису католици и зато никада неће уживати посебан статус код Католичке цркве, али могу и верујем да морају разговарати с њеним поглаваром. Јер и поред антисрпски настројених појединца, тај поглавар никада није окренуо своју балканску политику против Србије, а не могу ни да замислим колико на њега може да утиче макар и само полусатни разговор са неким светим владиком попут Амфилохија. Или какав сјајан гест би био видети папу Франциска у заједничкој молитви са српским патријархом у другој по величини православној цркви на свету, на месту на ком су Турци пре више векова спалили тело Светог Саве. То би био почетак нове ере за Српску православну цркву и самим тим спољну политику Србије.

За крај свог чланка желео бих да кажем још нешто. Какве год критике можемо изрећи против Ватикана и Католичке цркве (морамо понекад направити разлику), њени највећи критичари ће увек долазити изнутра, из саме цркве. Чини ми се да Срби и Српска православна црква не виде много позитивних аспеката Католичке цркве. А рекао бих да је црква, каква год да је, увек важна за јединство и снагу једне земље. Може се, на пример, критиковати јерменска црква (о којој не знам ништа, тако да није ствар у томе), али споља гледано, прво што би Срби или Французи могли да кажу о њој јесте да је јерменска црква јака и важна, јер се показала као веома снажно средство за одржање јерменског јединства у недавним трагичним догађајима. То исто мислим и када је у питању Српска православна црква, коју видим као јединог преосталог чиниоца способног и вољног да заштити српски народ и његове интересе.

Као Француз, сматрам да је Католичка црква, са свим својим проблемима и греховима, и даље снажно средство за ширење Христове вере међу Французима, за одржавање француског духа у животу и за одржавање саме идеје Француске – Француске Јелене Анжујске, Крфске Француске, француских војника који су 1918. године учествовали у ослобођењу Грачанице и потом Београда.

Заједничко за многе од ових Француза који су се добровољно борили за Србију, за Француску, за обнову хришћанства у Европи, а против варварских идеологија попут нацизма и комунизма (попут Де Гола и Драже), и оно што их је ујединило било је њихово религијско осећање. Различито, али дубоко присутно у њиховим срцима, у њиховим душама и са истом намером да чине добро око себе и да служе нашем Господу Исусу Христу. Управо та иста вера је мотивисала цара Лазара 1389. године, француског краља Светог Луја, мароните у Либану и Србе на Косову и Метохији.

Католичка црква има толико тога да покаже српским православцима, и обрнуто. Тужно ми је када у Србији видим да српска омладина у градовима бесмислено и неактивно проводи време после школе. У Француској и читавој католичкој Европи имамо покрет који називамо „извиђачима“ (многи ће га погрешно упоредити са Титовим пионирима), који сваке године хиљаде дечака и девојчица претвара у одговорне грађане, поносне патриоте својих нација и истинске хришћане вољне да чују друге и да их подрже. А српска борба за слободу и за Косово и Метохију је нешто што би требало свесрдно подржати.

Пол Антоан (Paul Antoine) је магистрирао историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду и међународне односе на Универзитету у Лондону. Такође је студирао у Русији на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Генерални је секретар и оснивач Француског удружења за мир на Косову, организације која у Француској организује конференције и различите догађаје за промоцију српске културе на Косову и Метохији. Организовао је путовање више француских политичара на Косово и Метохију и у Републику Српску, где су се, између осталих, састали са Милорадом Додиком и српским православним верским вођама на Косову и Метохији. Ексклузивно за Нови Стандард.

Превео Владимир Коларић / Нови Стандард

Leave a Reply