Када је 2005. године формиран Покрет за независну Црну Гору (ЦГ) сви су знали да иза тог чина стоји Демократска партија социјалиста (ДПС), са циљем да пружи алиби бившим члановима Либералног савеза да не буду против самосталности ЦГ, а што би они према законима ината можда изабрали. Све је било још јасније када су се на челу Покрета нашла два човека, тада минималног угледа и важности, са подршком народа на једноцифреном нивоу – Бранко Луковац и Раде Бојовић.
Као координатори покрета они нису имали легитимитет ни да формирају месну заједницу, а не да воде народ ка историјској одлуци о независности државе. Неки од учесника из редова ДПС причали су доцније како је тај перформанс, инспирисан оном Хемингвејевом реченицом из романа „Старац и море“ да „ако немаш снаге да ухватиш велику рибу, онда мораш знати неки трик“, био само једна од споредних активности у циљу добијања подршке грађана ЦГ 21. маја 2006. године.
Скоро петнаест година касније поново се појављује идеја формирања Покрета 21. мај, који би требало да окупи све оне који су некада гласали за независност, настојећи да код њих пробуди неку – више носталгичну и емотивну, а мање рационалну – солидарност са сопственом одлуком од пре петнаест година. Има ли очигледнијег доказа потрошености и безидејности данашњег ДПС, са газдом који гледа у прошлост уместо у будућност.
Као да грађани не виде шта се десило у међувремену и колико је њихова држава постала својина једне фамилије, провизорни приватни посед Ђукановића и њихова играчка за прављење новца.
Поред свега, било је за очекивати да, барем као почасни председници, на чело покрета буду изабрана два горе поменута политичка пензионера. Међутим, све указује да ће уместо њих то ипак бити неки „нови“, „борбенији“ и „комитски“ настројени чланови некадашњег Либералног савеза, неки ради да прихвате „новчане прилоге“. Све је смишљено са циљем како би Мило својима у ДПС показао колика је његова снага изван партије, те да они (чланови) треба сваки дан да „пале свећу“ и захваљују се Богу што их је Мило прихватио и одлучио да не води Либерални савез уместо Славка Перовића (то може препустити Душку Марковићу) већ само ДПС…
Све ово помињемо због оне Марксове констатације да се историја понавља, само и једино, као фарса.
Дакле, Покрет 21. мај није покрет народа, то је покрет Милове плаћене „елите“ која у њему види Бога, а заборава народ. То је покрет Његових уредника Његових медија, Његових измишљених дукљанских академика, Његових бивших директора државних болница, маскиран по неким наивним и искреним анонимусом. Све у целини – покрет поражених, спремних на устанак и контрареволуцију демократски израженој вољи народа исказаној на последњим изборима.
Идеја овог покрета је – идемо на нови „референдум“, а (лажна) дилема је – да ли сте за Милову или народну ЦГ! Његове присталице немају дилему, само с Милом има ЦГ, без њега је нема. А шта ће бити са ЦГ када сви, па замислите и Мило, одемо са овог земаљског пута? Према њима, иако ће народа бити, ЦГ постојати неће.
Због тога ће сви који тако размишљају бити поражени, не само на овим, предстојећим, никшићким изборима, већ и на свим будућим изборима. Јер ЦГ је вечна зато што је њен народ вечан, а не Мило, Луковац или Бојовић, пролазни појединци, маргинални и помало смешни у односу на народ ЦГ и његово природно право и слободу да бира.