Текст је посвећен проблему духовне оцјене савременог свијета. Као основа за ту оцјену служи карактеристика „духа времена“, коју је разрадио преподобни Јустин (Поповић). Свети Николај Српски такође разматра особине „духа времена“ повезане, конкретно, са процесом глобализације савременог друштва. Њен суштински моменат је формирање новог типа свијести човјечанства у другој половини XX вијека. У тексту се разматра утицај процеса глобализације на формирање нових животних вриједности у области културе, психологије и религије. Посебна пажња поклања се улози духовности у многим сферама живота човјечанства. Даје се нови поглед на дати проблем са позиција радова Светих отаца Српске Православне Цркве.
Већ у првој половини XX вијека постављени су темељи савремене глобализације, која данас убрзава темпо и упропашћава милионе људских душа у читавом свијету. Принципијелан положај кнеза таме према свијету у односу на прошли вијек није се измијени. Само су сплетке лукавога постале подмуклије и софистицираније. Наставља се популаризација и увођење окултних теорија и пракси, појавили су се нови религиозни покрети (НРП), сатански и демонски култови, нови правци у психологији и психотерапији „нарушавају“ схватање духовности, долази до стварања нове културе која је бескрупулозна према духовности и етици.
Термин „дух времена“, који уводи архимандрит Јустин (Поповић) 1924. године, јесте главна духовна карактеристика дјелатности човјечанства у XX и XXI вијеку. На челу савременог свијета стоји божанство под називом „дух времена“. То божанство има своје фанатичне жреце, који су несрећну Европу учинили жртвеником, на коме се непрестано жртвоприноси њено тијело. Страсни фанатизам жреца распростире се и на друге континенте, покушавајући да их претвори у жртвенике свога божанства (види нап. 7).
Преподобни Јустин истиче да је дух времена веома сложен, састављен из најразноврснијих елемената и да садржи читаву трагику и комику живота. Најстрашније у томе јесте систематски организована побуна против људске личности. Овако он одређује овај термин: „Дух нашега времена јесте суптилна саблазан наших дана: под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвете, цивилизације, културе. Зато је данас више него икада потребно имати дар за разликовање духова (Јн, 4, 1), дар православни, дар подвижнички, да би се човек несаблажњен могао пробијати кроз ужасни хаос наше садашњице“ (исто).
Једно од важних достигнућа друге половине XX вијека јесте стварање трансперсоналне психологије, која има значајан утицај на формирање процеса глобализације у читавом свијету. Трансперсонална психологија (ТП) је јасан примјер фалсификата прогреса – науке. Доказано је да трансперсонално знање није научно (види нап. 10, стр. 38-43). Ипак, ТП претендује на улогу нове научне слике свијета, идеологије и просвјете, посебно у борби са злом.
Преподобни Јустин (Поповић) указује на најважнију особеност „духа времена“: његову везу са временом, са Духом Вјечности. Он пише: „Време је исечак вечности: откине ли се од ње – отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашега откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима“ (види нап. 7).
2008. године формиран је покрет „Дух времена“ (The Zeitgeist Movement) – неополитички савез, који се представља као друштвени покрет и интернет друштво. Он се залаже за глобалне промјене економског система, сматра својим циљем успостављање новог социјално-економског модела, у којем би ресурси планете били распоређивани сагласно научно-техничким потребама (види нап. 5). Питер Џозеф, кључна фигура покрета „Дух времена“, не признаје никакву позитивну улогу религије у рјешавању свјетских проблема и не разматра појам духовности као такав. Ово је јасни примјер фалсификата цивилизације.
У савременом, веома сложеном и противуречном свијету човјек мора да изабере по каквом ће духу живјети, од тога ће зависити читаво његово животно духовно стремљење и вриједности: „по духу је времена гордост – буди горд, по Духу Вечности је смирење – буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом, по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом“ (види нап. 7).
Низ аутора пише о припреми новог свјетског поретка на свим нивоима. Конкретно, А. А. Гостјев истиче да ново интернет друштво претпоставља корјениту реорганизацију управљања човјечанством. То је могуће захваљујући само у случају посједовања свих информација о становништву, које омогућава неограничено психоманипулисање људима (види нап. 3, стр. 379). Архитекте глобализације покушавају да представе овај процес као напредак људске цивилизације. У самој ствари, глобализација је фалсификат прогреса. Свети Николај Српски упозорава да ће грађани претпостављене Свјетске државе бити гори од грађана Римске империје. Умјесто прокламованог мира и благостања наступиће нереди. Људи ће бити неспокојни и несрећни. Ако нијесу могли увести ред у својим малим државама, како ће усрећити и уредити читав свијет? (види нап. 14, стр. 64).
Кључни моменат успјешног спровођења глобализације јесте измјена свијести човјечанства. Резултати практичне дјелатности трансперсоналне психологије су основа за устројство нове идеологије управљања свијетом у контексту глобализације и стварања јединственог свијета на челу са антихристом. На бази ТП обрађују се методе трансформације свијести кроз измјену стања свијести (ИСС), усавршавају се различити облици дјеловања на људску психу и ствара позамашан инструментариј психолошких метода управљања свијешћу.
У научној средини постоји више од сто дефиниција термина „свијест“. Дефиниција преподобног Јустина (Поповића) омогућује сасвим другачији поглед на тему људске свијести: „Људска свест има у себи нешто божанско. Она је толико тајанствена и загонетна у својој непосредној датости, да је нико мањи од Бога не би могао дати човеку. У најдубљем свом језгру људска самосвест јесте Богосвест. Јер свест у суштини јесте дар Божији. Човек не би могао ни бити свестан себе, да му то није дато од Бога“ (види нап. 9, стр. 343-344). Отуда, само уколико користи свијест као дар Божији човјек је у стању да препозна „дух времена“ и да сачува себе као личност. ТП допушта разливање граница личности при растварању у Апсолутној свијести.
Ради достигнућа васељенских циљева, који су повезани са поробљавањем читавог човјечанства, увелико се користе могућности културе, посебно умјетности и психологије. Стварање „медиареалности“ наглашава управо све те (све експанзивније) могућности научно-техничког прогреса, коме са тачке гледишта секуларне свијести није потребна Божија помоћ. Могућност употребе различитих психотехника измјене свијести код нецрквених људи доводи до одбацивања религиозног погледа на свијет и моралних вриједности.
Важно је напоменути да управо ТП претендује на нове представе о духовности. С. Гроф истиче да се ријеч „духовни“ не односи само на религиозно искуство, него и на све оне људске функције и пројаве чија је заједничка особина – однос према вредностима вишим од уобичајених. Те више вриједности су сљедеће: етичке, естетске, херојске, хуманистичке или алтруистичке (види нап. 10, стр. 30). У исто вријеме предлаже се пројекат религије „будућности“. Задатак спасења људске душе у ТП не постоји, јер оно тамо нема никаквог смисла: душа се замјењује психом, религија постаје појединачна форма ИСС. Преподобни Јустин (Поповић) пише да ван Цркве, ван Тијела Богочовјека, човјек постоји са свим својим слабостима, у њему и око њега је гријех, смрт, ђаво. Човјек се својом дјелатношћу мучи, и покушава да се спасе и ослободи себе од мука, зла и ужаса кроз науку, философију, културу, умјетност и технику (види нап. 8).
Трансперсонална психологија – која је на себе привукла пажњу од момента њеног образовања добрим намјерама у области науке, културе, психотерапије и чак духовности – није могла избјећи пораз од окултизма и сатанизма, који су од почетка били положени у њене темеље. То потврђује и картографијом свијести, коју је разрадио С. Гроф, а која претендује на то да омогућује најпотпунији опис човјекових психичких стања, укључујући религиозне, мистичне и паранормалне феномене. Слична картографија је неопходан инструмент контроле и утицаја на људску свијест. Низ трансперсоналних искустава (океанске сексуалности, суицида, ритуала Црне мисе, Шабаша вјештица) има отворено богохулни и сатански карактер (види нап. 10, стр. 102). „Достигнућа“ ТП доприносе оној појави коју описује Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић): „…на духовном плану, плану људске психе, може се говорити, прије свега, о унутрашњем непрекидном процесу, који на невидљив начин утиче на све слојеве друштва како на индивидуалном, тако и на колективном нивоу“ (види нап. 2).
У психологији је учињен покушај стварања нове научне парадигме ТП, која предлаже нови модел устројства свијета, по коме је зло од почетка положено творцем, тј Апсолутном свијешћу. Поимање зла и добра је истозначно, нема критеријума моралности. Човјек је сатјеран у угао: архетипски принципи – добро, неутралност и зло – сами по себи представљају неодвојиви дио творевине, они су обавезни елементи космичке игре. Из тог разлога зло је немогуће одстранити из устројства Васељене (види нап. 4, стр. 126). С. Гроф, један од оснивача ТП, заснива своје дедукције на основу прихватања слике свијета коју му дају источна философска и мистична учења (види нап. 10, стр. 104).
Свети Николај Српски посебну пажњу посвећује проблему хиндуизма. Он открива једну од главних интрига лукавога: „И сатана, непријатељ Христов, дан и ноћ виче на свим језицима и на свим паганским универзитетима: Не вера, него знање. А то знање, то индијско жнани, не означава ништа друго осим изједначавање добра и зла, изједначавање Браме и Шиве, Бога и ђавола. Ту реализацију наведеног, видимо код пророка Језекиља о паганима: Не разликују свето од оскрнављеног, и нечисто од чистога не распознају (Јез. 22, 26)“ (види нап. 12).
Оснивачи и пропагатори ТП не желе да говоре ни о хришћанству, нити и о једној свјетској религији. Они не разматрају појам вјере, али зато посебан значај придају психолошком и езотеричком знању, изучавају и примјењују источне праксе окултног садржаја, које омогућавају брзо увођење човјека у измијењена стања свијести. Свети Николај Српски овако објашњава процеса прелести и пада савременог човјека: „Лажне мисли, лажне ријечи, лажна осећања, лажне жеље – то је свеукупност лажи, која нас води у небиће, илузије и богоодрицање. Са тог пута нема повратака без тешког животног потреса, док човек не ослијепи, слично Савлу, не падне на земљу и док га Бог не подигне из прашине и немоћи и не врати му вид“ (види нап. 11, стр. 71-72).
Према ријечима С. Грофа, свијетом управљају матрице, тј, неке форме Апсолутне свијести. Тај став потпуно објашњава сљедећи карактеристични примјер фалсификовања прогреса – демонизацију друштва као облика лажног разумијевања религиозне „слободе“, која доприноси духовном и моралном растакању омладине, одвлачећи је од Бога. Облици и начини демонизације добијају све израженији и отворенији карактер. Свети Николај Српски својевремено је пророчки објаснио ситуацију: „Нико не устаје против других религија и њихових оснивача. Антихристи наших дана ћутке пролазе мимо других веровања, које није створио Бог, већ људи. Они упућују своје стреле само на Цркву Христову, која јесте стуб и тврђава истине“ (види нап. 14, стр. 60).
Оцјењујући значај и утицај културе на савременог човјека, митрополит Амфилохије (Радовић) истиче да „савремена култура од самог почетка тежи да овлада свијетом путем насиља. Њој својствена похлепа, и од ње рођена технократска цивилизација, поставили су човјека пред озбиљну опасност – да постане роб сопствене креације, и раније или касније се нађе у метафизичкој усамљености, одвојен не само од свог Првоисточника него и од других људи и од свијета који га окружује. Све то уноси у савременог западног човјека немир и жеђ за спасењем“ (види нап. 1).
Напоменућемо сљедеће особености трансформације културе у другој половини 20. вијека: 1) долази до формирања контракултуре, чијом се кулминацијом, према општеприхваћеном мишљењу сматра 1968. година. 2) у потрази за самим собом и новим осјећањима постаје модерно „поклоништво у земље Истока“. У вези са тим долази до процеса промјене дубинских и фундаменталних поставки и оријентација у самој култури, мијења се њен тип. (види нап. 10, стр. 20)
Свети Николај Српски је на јединствен начин одредио духовни принцип служења умјетности и културе на спасење или на погибију човјека: „Сва уметност и сва култура могу бити на служење лажи исто као и на служење истини, на служење сатани, као и на служење Богу. Сва уметност и сва култура до Христа служили су сатани. <…> Уметност и сва култура било које епохе имају вредност не саме по себи, него по божанству којему служе“ (види нап. 12).
Многе од „новаторских“ идеја савремене психологије већ су нашле реално оваплоћење у савременој музици и филму. Тако на примјер у филмовима „Матрица“, „Аватар“, „Сумрак“, као и у другим савременим дјелима јасно се прате три теме: 1) на челу свијета стоји зло у било ком облику, 2) потребан је развој и креирање вјештачког интелекта, 3) неопходно је откривање кључа људске свијести за управљање свијетом. Несумњиви успјех остварују филмови страве, трилери и фантастични.
Широка распрострањеност фалсификата културе постала је могућа захваљујући осиромашењу духовности, тежњама човјечанства ка потрошачком односу према материјалном свијету, укључивањем у широко распрострањену игру новог мистичног звања, могућности учешћа у тој игри свакога који жели, добијање нових способности и утврђивање себе у друштву. Преподобни Јустин (Поповић) примјећује важну црту савремене европске културе: европски је човјек, у својој културо-манији, претворио Европу у фабрику идола. Пошто је сваки успјех постао идол, онда је наше вријеме вријеме идолопоклонства (види нап. 8). Један од популарних идола садашњице јесу разноврсне компјутерске игрице.
Представници науке који се баве истраживањем савремене културе у њеним различитим аспектима, сматрају да је развој средстава масовне комуникације обезбиједио могућност за мијешање и унификацију најразличитијих култура, религија и стварања на тој основи „постмодернистичке“ и еклектичке медио-религиозности (види нап. 13). Средства масовног информисања дају могућност да се манипулише информацијама на религиозну тему, користећи материјале из искуства како свјетских религија, тако и окултног, езотеричког и секташког садржаја. То даје могућност за даљи развој интересовања за паранормалне феномене и магију. Нема духовне анализе разматраног материјала.
Савремени човјек који се усмјерио на ИСС и укључио у езотерију Истока, не размишља о томе какав културно-вјерски фалсификат му предлажу праксе савремене психологије. Свети Николај Српски даје дубоко духовну оцјену култних структура Истока: „Човек мора да се одушевљава величанственим пагодама у Индији, пирамидама и храмовима у Мемфису и Карнаки, светилиштима у Асирији и Јелади <…> али човек мора да заплаче од досаде и стида, када слуша коме су та светилишта посвећена. Змијама и крокодилима, мајмунима и биковима, фантазијама и баснама“ (види нап. 12).
Једини вид културе који има могућност да учествује у дјелу спасења човјека и да утиче на његово морално и духовно васпитање јесте православна култура. Садржај те културе објелодањује преподобни Јустин (Поповић): „Богочовечност јесте једина категорија, кроз коју се манифестује сва многострана делатност православне културе, која почиње од Богочовека, а завршава се идеалним потпуним обожењем човека“ (види нап. 8).
За масовну културу карактеристичан је неозбиљан однос према вјерским традицијама, које се посматрају као спољашњи, стилски, необавезан комплекс идеја и ритуала, које је могуће „реконструисати“ различитим редосљедом. (види нап. 13). Ситуација се додатно погоршава тиме што облици које човјек бира у савременој култури, нијесу регулисани нормама понашања.
Ј. В. Рижов пише о томе да савремено масовно друштво оправдано страхује од трансцендентног које није под његовом контролом. Али сама материјална реалност не може да удовољи његовим растућим захтјевима. Он наглашава: „Излаз је нађен у супституцији трансценденталног виртуелним, а посебно у замјени традиционалних религија новом религиозношћу. Управо, виртуелна реалност је важно средство за безболан прелазак од сензуалног типа културе ка култури идеалистичкој, интегралној“ (види нап. 13) Примјењивањем технологије виртуелне реалности не узимају се у обзир повратне негативне посљедице трансформације свијести и психе човјека.
Свети Игњатије Брјанчанинов износи истовјетне услове који су покварили прве људе: „Пад човјека десио се уз подсредство активног опитног познања зла, у асимиловању зла у себе“ (види нап. 6, стр. 354). Пад савременог човјечанства наставља се по тим истим законима, који су познати од оснивања хришћанства, само при суптилнијим и софистициранијим махинацијама лукавога.
Резултати фалсификата које човјечанству предлаже „дух времена“ већ се показују у пуној снази: 1) на социјалном, економском и културном нивоу држава долази до доминације уско егоистичких личних и групних интереса; 2) велики дио савремене свјетске политичке и економске елите схвата развој цивилизације као неограничено увеличавање потрошних добара за „изабране“ на рачун осиромашивања већине; 3) све мање је доступно добијање доброг образовања; 4) снижен је ниво физичког и психичког здравља становника свих земаља: депресија, нервозе и пострауматска стресна растројства постају норма, широко су распрострањена психосоматска обољења; 5) институција породице налази се у дубокој кризи.
Митрополит Амфилохије (Радовић) напомиње да наше вријеме одликује невиђени у историји бунт против било каквог ауторитета и „старатељства“. Било који ауторитет – религиозни, морални, друштвени, породични – доведен је у питање и преживљава кризу. Та криза је такође захватила област васпитања, васпитне циљеве и вриједности (види нап. 2).
Читав живот човјечанства, у било којој етапи његове цивилизације, повезан је са историјом која има директан однос према формирању религиозних вјеровања. Свети Николај Српски даје дубоку и истовремено широку оцјену утицаја „духа времена“ на историју: „Главни садржај историје састоји се у дефинисању односа људи према Богу. Све остало су само епизоде или фрагменти главнога“ (види нап. 11, стр. 113).
Кроз сву историју земаљске цивилизације човјечанство увијек стоји пред избором: „У чему наћи смисао живота и достићи пуноћу свога бића – у Богу или у самом себи, тј. у створености свог бића и у другим истим таквим бићима око себе? Што значи – у Богу и у животу по Његовом благослову или ван Бога, противно Његовој вољи и заповјестима“ (види нап. 2). Свијет се удаљио од Бога, зло у синовима противљења (Еф. 2, 2) успијева на путу богоборства и христоборства. Савремени човјек није у стању да објективно оцијени свој живот са духовне позиције, а отуда ни да се самостално одупре агресији духа времена. Преподобни Јустин (Поповић) показује јединствени источник, који је способан да се супротстави томе духу: „Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена – Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесетог века он се јавља као најречитији протест против духа нашега времена, против кнеза овога света (Jн. 14, 30)“ (види нап. 7).
Савремено друштво нуди човјеку мноштво начина да побољша своје квалитете ради промовисања и утврђивања у друштву. Говорећи другим ријечима, у пуном јеку је борба за опстанак, за „мјесто под сунцем“. Свети Николај Српски позива да се не предајемо илузији која се зове „борба за живот“. Ове ријечи имају смисао само ако значе „борбу за Бога“, иначе оне су бесмислене. Ко је нашао свој живот у Богу, за њега не постоји никаква борба за живот (види нап. 11, стр. 88).
Човјек који прима дух времена без расуђивања, чини гријех сматрајући га врлином. Он није у стању да разликује духовна стања, долази до пораза његове свијести, тј. душе. Човјек губи везу са Источником спасења. Свети Николај Српски позива палог и заблудјелог човјека да иде за Водичем – Христом: „Путници су дужни да извршавају упутства свог водича, иначе ће скренути са пута и погинути. Посебно строго морају извршавати сва упутства Водича, од најважнијих до најмањих, на уском путу који води у вечни живот, у Царство небеско“ (види нап. 12).
Закључци:
1. Дух времена – главна духовна карактеристика савременог свијета.
2. Радови српских светих отаца дају методологију очувања људске цивилизације кроз духовност и православље.
3. „Достигнућа и успјеси“ духа времена доприносе губитку моралности, извртању и замјени културних и вредносних оријентира у људској свијести, и духовно-моралној прелести.
4. Фактички садржај резултата дјелатности духа времена је очигледан примјер делатне и опитне спознаје зла коју поседује савремени човјек.
5. У радовима преподобног Јустина (Поповића) предлаже се нови поглед на свијест, што може бити корисно за рјешавање актуелних духовних, моралних и психолошких проблема садашњице.
Писао: Јеромонах Максим (Е. Г. Попов), кандидат богословља, манастир Светога Јована Богослова, Саранска митрополија.
Текст „Дух времена“ представља дио докторске дисертације јеромонаха Максима, „Допринос Српске Православне Цркве (XX–XXI вијек) у методологији теолошке анализе духа времена“. Консултант јеромонаху Максиму у раду на докторској дисертацији је +митрополит Амфилохије.
Превела са руског Марија Живковић
Текст преузет из часописа Светигора, број 237, јул 2014. године