Улице су затворене, на друмовима пустош, у душама празнина, у умовима сумња… Нада тоне на хоризонту. Човјечанство се уплашило себе, а човјек је човјеку (п)остао вук.
Да ли откуцава посљедњи час свијета каквог смо познавали?

Егоизам западног човјека коначно је стигао на касу историје, да плати дуг који дугује свему свијету. Остарјела Европа још увијек даје знакове живота, ослањајући се на економске штаке, без којих би се стропоштала у сопствени понор похлепе.

Заборављени Бог (издан, попљуван и распет), потиснут у крајност постојања, чека да му се врате они који су Га оставили самог на Крсту. Али, како рече велики Берђајев: „Европа је бесрамно богата и зато не осјећа потребу за Богом“.

Наши храмови данас су готово пусти, али у њима обитава Бог са Светима Својим, чекајући да евхаристијски пригрли Чеда Своја, која ће у тишини дома свога, заједно с Њим, поћи на Голготу.

Србина није миловала историја. Он зна шта је страдање, мука, невоља. Србин зна да пати, да патећи пјева, да страдајући ревнује, да умирући живи. Зато је Србин Христов, па чак и онда када мисли да није. Сваки наш предак је Симон из Кирине, који Крст Господњи носи хиљаду година.

Наша огњишта имају судбу Голготе, а наша прошлост наликује Великом Петку. Зато нам је позната свака суза Господња. Исус плаче, а нама сузе низ образе теку. Христа шибају а ми јаучемо, Њега распињу а ми умиремо.

Плачући са Христом живимо своје дане, са вјером да ће нас Господ познати по вјери нашој, коју је имао и пјесмом опјевани незнани монах.

„Испред двери царских, у одежди црној,
Стари монах ћути. И он би да плаче,
Ал` у њему вјера, као ватра плану,
Па усрдно поче молити се јаче.

Окрену се пастви па јој тихо рече:
Не бојте се чеда, доћи ће спасење.
Ова смрт ће нама нови живот дати:
У недјељу рано – биће Васкрсење!“

Извор: Националист

--

Leave a Reply