Није победа Звезде над Ливерпулом све. Али јесте много. Историјски подвиг малог, потцењеног, унапред отписаног клуба са тамо неког ‘западног Балкана’ над империјалном фудбалском силом, националним симболом Енглеске и читаве Велике Британије, много значи не само за навијаче Звезде, не само за Србе већ за све оне у Европи и свету који још верују у правду. Та победа много значи онима који још мисле да вреди јуришати на ветрењаче, да је могуће да Давид победи Голијата, свима онима који нису изгубили и последњу наду да је могућ свет у коме ипак постоје и неки идеали…

Није Звезда Србија, није Ливерпул НАТО и није фудбал политика, али величанствена победа црвено-белих сиротана над набеђеним, уображеним ливерпулским фудбалским тајкунима јесте најконкретнији доказ да се на овом свету, ипак, не може баш све на силу и да није баш све на продају. Има нешто што се не купује. А то су вера и воља. Вера у себе и воља за победом.

И има неке судбинске симболике у чињеници да је Црвена звезда – вредна тек нешто око 40 милиона евра – потпуно надиграла Ливерпул – вредан скоро милијарду евра – баш ове 2018. године и баш почетком новембра.

Јер пре тачно 100 година, новембра 1918, таман исто тако потцењена и унапред отписана славна српска војска победила је Аустроугарску, најмоћнију силу ондашњег света. И није победила случајно и није победила ‘на фору’, него онако мушки, јуначки не жалећи саму себе.

Знам, рећи ћете да претерујем, али заиста, било је у уторак увече у Павкову, Борјану, Дегенеку, Стојковићу, Савићу, Крстичићу, Јовичичу поприлично од оног величанственог ината, оне безрезервне пожртвованости српских сељачких војника са Цера, Колубаре, Дрине, Кајмакчалана. И било је тамо на ‘Маракани’ у великом тренеру Владану Милојевићу нешто од мудрости, памети и стратегије великих војвода Степе, Живојина, Петра, Радомира…

Јесте, тако је, слажем се, то су ствари и дела која се никако не могу поредити. Премала је једна утакмица, премала је једна фудбалска победа, ма колико велика и историјска била, и никако се она не може поредити са најславнијим и највећим српским подвигом у историји. Све је то тачно, али ово јесте јако добар повод да се присетимо велике поуке великог Живојина Мишића: Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред!

Од нас, браћо и сестре, само од нас зависи. Ако смемо, ако не знамо за страх, онда можемо све, онда нам је небо граница. И баш као што пре само седам дана скоро нико није веровао да Звезда може не само да победи него и да до ногу потуче велики Ливерпул, тако је данас мало оних који искрено верују у васкрс моћне државе Србије. Али, опет кажем, све је могуће и све је оствариво. Ако верујемо. Ако се не уплашимо. Ако се не одрекнемо сами себе.

Или јесмо или нисмо. Милан Павков.

Д. Ј. Вучићевић

loading...