Италијом последњих неколико дана кружи теорија којом се бави кризна јединица италијанске Цивилне заштите како је могло да дође до оваквог ширења епидемије коронавируса, за коју не постоје докази, У основи те теорије је да је једна утакмица Лиге шампиона изазвала црни сценарио.

Утакмица Лиге шампиона између Аталанте и Валенсије. одиграна је 19. фебруара 2020. на стадиону Сан Сиро у Милану, преноси италијанска „Република“ у тексту о томе да ли је ту можда одговор шта је узроковало експоненцијални раст заражених од коронавриуса.

Питања која се постављају су да ли су епидемије у Бергаму и Милану имале додирну тачку, имају ли и епидемије у Италији и Шпанији заједнички фактор, да ли је управо ова утакмица место са кога је све кренуло?

Потрага за нултим пацијентом у Италији је трајала предуго, а није дала резултате, па се прешло на другу стратегију – размишљали су да ли је ширење заразе можда омогућило неко масовно окупљање?

„Та утакмица могла би да буде извор ширења заразе. Та концентрација десетина хиљада људи из истог подручја на једном месту можда је важан фактор спонтаног ширења заразе“, рекао је Масимо Гали, надређени у одељењу Инфектологије у болници Сачо ди Милано, преноси „Блиц“.

Да ли је онда заправо 19. фебруар и утакмица у Милану почетак агоније и трагедије којој се не назире крај?

Да ли је вирус стигао из Шпаније?

Оно што је чињеница, пише Република, јесте да је само шест дана пре утакмице у Валенсији преминуо мушкарац који је био позитиван на коронавирус.

То је утврђено тек 3. марта, када су ексхумирали његово тело. Он је уједно био и прва потврђена жртва овог смртоносног вируса у Шпанији. Данас је број умрлих у Шпанији већи од 1.700.

Када је 13. фебруара тај мушкарац преминуо, епидемија је већ била захватила југ Шпаније. Зато се и поставља питање да ли је он био изолован случај или је међу 2.500 шпанских навијача који су стигли у Милано шест дана касније, 19. фебруара, још неко био заражен?

У исто време, односно 14. фебруара у једном ресторану у Цоњу, месташцету поред Бергама, обележавао се Дан заљубљених. Девет дана касније све који су присуствовали прослави контактирала су службена лица – један од присутних у ресторану био је позитиван на коронавирус.

На утакмици 45.000 људи

На спорној утакмици у Милану на трибинама и у оквиру стадиона било је више од 45.000 људи – а готово сви су се дружили, славили, грлили, певали, додиривали, руковали… Касније је установљено да је у подземној железници са навијачима био и шпански новинар Кике Матеу, за ког је после неколико дана потврђено да има коронавирус.

Потенцијални путеви којим је вирус могао даље да се преноси су несагледиви, а епилог данас знамо. Оно што је поред сплета несрећних околности допринело ширењу коронавируса у Италији јесте олако схватање ситуације – грађани исувише дуго нису схватали колико је она озбиљна, опирући се закаснелим мерама владе, и инсистирајући на покушајима да упркос свему воде релативно нормалан живот.

Колико се брзо вирус шири најбоље илуструју статички подаци из Италије, који упркос карантину не јењава. У Италији је 15. фебруара било регистровано троје људи позитивних на вирус, а седам дана касније тај број је почео нагло да се шири.

Тако је на пример 23. фебруара било укупно 157 случајева, а после десетак дана све је било далеко алармантније – 10. марта забележено је да је било 10.149 заражених. Данас, 22. марта на има их више од 53.000 људи, а број умрлих је 4.825.

Упркос најцрњој статистици, Италијани као да су живели у уверењу да су имуни.

У то су се 20. марта уверили и кинески званичници – потпредседник Црвеног крста Кине Сун Шуопенг посетио је регију Ломбардију, оставши затечен стањем и неспровођењем потребних мера, што све није одговарало ужасавајућој ситуацији у земљи.

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here