Не знамо колико је људима данас јасна слика Албанске голготе коју су наши прадедови прошли, претпостављамо да вероватно ни нама самима није појмљиво до краја о коликој се ту муци заправо радило. Поделићемо с вама један кратак исечак путног дневника француског официра из Јуре који даје скоро па савршену слику Албанске голготе..⁣.

„…Са свитањем пук је кренуо даље, али после два сата смо се зауставили. Тог дана нисмо кретали даље: спустила се тако густа магла да се није видело даље од два корака; и почело је да ромиња. Морали смо да сачекамо остале јединице из наше дивизије. Увече је почела јака пуцњава иза нас, највероватније на том истом месту где смо ми ноћили, и трајала је до дубоко у ноћ.⁣

Албанци су отели све коње из наше дивизијске коморе и сав провијант који су они носили, сву рогату стоку сву коморџијску стоку и стоку две пољске болнице. Командир дивизијске коморе мајор Ненадовић се сам борио са карабином у руци и успео је да спаси половину људства, док је друга половина била убијена и рањена. Албанаца је било много. Пуцали су са планина и из заклона, тако да је било немогуће борити се са њима. Наши су се налазили на уској стазици, испод њих је била провалија, а изнад њих стене које су се стрмо дизале. Албанци су се верали по планинама као дивље мачке и на прави отпор се није могло ни помишљати.⁣

За злато се од Албанаца још могла набавити некаква оскудна храна, али од новчаница од 10 франака они су окретали главу негодујући. После неколико непроспаваних ноћи спавали смо као заклани. Ујутру сам приметио да ми је нестала торба, у којој је била кутија кондензованог млека, кутија месних конзерви и два пексимита. То су биле моје последње „резерве“. Како се приближавало вече, после прелаза, осећао сам јаку глад. Војници су такође гладовали; ко је имао злато, куповао је проју и печено кестење – по 10 франака за „порцију“.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here