Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела испричала је потресну исповест када су њену мајку, Марију Почучу, са осталих 75 комшија бацили у Јарчју јаму.

Јарчја јама је једна од бројних крашких појава изнад засеока Аланак у засеоку Велики крај – Дивосело.

Јама је доста дубока, а издубиле су је надземне и подземне воде, којима је овај крај обиловао од речних бујица до отапања снега са Велебита. Хрватске усташе знале су за ову јаму посредством Хрвата који су живели на Аланку, а и сами су били из оближњих хрватских села, па им је Велебит био добро познат.

У “прочешљавању“ Велебита у време покоља у Дивоселу 05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана, остатак незакланог народа који је пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и деце и повели их на “пут спаса“ на Аланак.

Језива сећања из овога пакла, испричали су десеторица преживелих, који су се успели извући из Јарчје јаме и преживети овај злочин, како би живима и историји пренели истину о паклу Јарчје јаме и покоља у Крушковачама, у Дивоселу.

Казивање Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успела да преживи, доносимо аутентично, управо онако како је у својој исповести у позним годинама изнела у својим сећањима.

Њено казивање записала је ћерка Милица Почуча и оставила историји истине из Дивосела.

Ово је Маријина исповест:

– Ушла сам у бајту (тако се код нас звала летна кухиња) и затекла мајку врло замишљену. Седела је на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су јој се урезале у старачко лице. Пришла сам јој опрезно, како сам то увек чинила и упитала је већ уобичајено:

– Мама, да ли те нешто боли – питах, иако сам знала да је нешто мучи.

Одговорила ми је: “Шта би ме болело“, а исте оне боре остале су на челу и даље.

– Мама, нешто јесте, рекла сам, нежно јој ставивши руку преко уских, мршавих рамена.

– Није ми ништа – одговорила је и даље забринута – али ми се не допада што се тај народ почео делити

Хтела сам да јој одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у дијалог.:

– Мама, све ће то бити добро – рекла сам јој. Народ се више не може поделити. Срби и Хрвати већ толико година живе заједно, заједно раде, друже се, помажу једни другима. Заједно светкују и сватују, удају се и жене. Децу рађају. Немогуће је, рекла сам јој, да се више икада понови 1941.година.

Марија_поцуца2

– Али, наставила је она даље, мени се овај Кузман не допада – рекла је забринуто.

– Који мама, Кузман, или можда мислиш на Туђмана – упитах бојажљиво.

– Ма не допада ми се онај што маше усташким барјацима и дели народ. Јеси ли видела оно у Сплиту. Колики се народ окупио око њега и плеше му – упозорава ме мајка на догађаје тих дана.

А, Бога ми, не говори он добро. Залуђује тај јадни народ и зло ће се догодити. Бојим се, децо, за вас. Не дај Боже, да се икада више догоди оно клање и убијање какво је било 1941. А, богами, бојим се, поновиће се. Моја децо, не води то доброме. Тај вражји ХДЗ и Кузман залудели су свет и велико је зло пред вратима свима нама – злослутно прича мајка, ја гледам и помно упијам све што прича.

Дубоко сам размишљала и схватила сам да моја мајка мисли на Туђмана и ХДЗ.

Иако нисам веровала мојој мајци да је могуће да се деси 1941. година, десила се.

Десило се да је Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживели 1941. годину. Клање, убијање, јаук и лелек достигао је сваког оног ко је остао на свом кућном прагу чекао судбину судњег дана.

Дивосело је сравњено са земљом.

Велебит чува тајне својих безданих јама, док његове гране шуме горке приче, горке судбине села Дивосела. Шуме ли можда и ону већ познату из 1941. године о мајци Марији Почучи, Марији Вујкановој, која је “васкрсла“ из Јарчје јаме на Аланку.

Испричаћу причу моје мајке Марије, истиниту, до најситнијег детаља, јер, говорила је:

– Бог ме је спасио да свету причам где сам била, што сам видела и што сам доживела.

Дивосело. Пролеће 1941.године. У село су упале усташе. Заузеле су школу и народ из села присиљавали да им доносе храну. Затечени и избезумљени народ трпао је пуне кошаре хране и носио усташама у школу. За узврат усташе су јаче тероризовале по селу и наређивале нека се људи одмах јаве у школу.

Неискусан народ, ненавикнут на такве лажи и преваре и не знајући што га чеке под велом неизвесности, мео се по селу, не знајући куд би са собом. Многи уверени у своју невиност одлучише се и кренуше пут до дивоселске школе.

Они, који су отишли, нису се више вратили. Прогутала их је њихова наивност, поубијани су уз најзвјерскија мучења. Усташе су и даље уз претње поручивали нека дођу и они други, јер је и њима била намењена иста судбина. У школи су крварили мирни, добродушни, наивни

Дивосељани, док су поред школске зграде шумили црни и бели дудови по којима су се ови људи као деца пењали, сладећи се њиховим плодовима.

Терор је бивао све тежи, све јачи. Народ је бежао по шумама, скривао се где је ко знао и умио, јер се у кућама није смело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле једно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се однети могло. Уз тужно мукање крава, блејање оваца и уз болећиво рзање коња одјекивала је песма охолих усташа:

Народ у селу је тужан, јадан и престрављен. Живот нам је био страх, бежање, скривање. Били смо јадни, под окрутним усташким режимом НДХ.

Тако је потрајало све до осмог месеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбили себи. Селом је пукао глас: “Народе, бежите, усташе поклаше“.

Освануо је 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бежати, а не зна куда ће.
Бежи велико и мало, људи и стока. Све је нагрнуло према Велебиту, према Крушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, деца плачу, падају, вриште.

Ја сам избегла са свекрвом и троје нејаке деце у бег у Крушковаче, где се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница.

Пао је мрак. Збили смо се једно до другог у ову увалу у дну Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвесна притиснута тишином кроз коју се чуло само дисање уснуле, измучене деце.

Прострли смо им комадиће робе које смо у трку дохватили бежећи из својих кућа. То им је била постеља. Ми одрасли, тек смо мало задремали, наслоњени свако о своје дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвесност.

Ту смо остали и цели други дан и другу ноћ. Заклон нам је изгледао сигуран и није се исплатило мицати и откривати положај. Другу је ноћ падала киша. И небо је проплакало на беду нас паћеника. Било је хладно. Мокри смо и покисли. Деца цвокоћу и плачу. Цедимо оно мало покисле робе и навлачимо на њих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коју кап топлога млека и њиме окријепимо нејач.

Митраљези штекћу и свуда око нас се забадају меци. Падају заједно са откинутим гранама и изрешетаним лишћем. Проломили су се језиви повици усташа: “Опколи, хватај живе“.

Деца се гурају уз наше ноге, уза скуте, дршћу и плачу. Привијамо уза се своју нејач, а не знамо куда ћемо ни са собом ни са њима. Не плачем, не јаучем, али се тресем и зуби ми цвокоћу.
Кроз кишу метака пребацимо се у један оближњи јарак и ту опет стиснемо сви једно уз друго. Било нас је страх и дисати. Дан је био дуг и неизвестан. Киша је престала падати и сунце се отимало испод облака. Кад је подне превагнуло, зачуше се опори гласови и тешки топот чизама. Појавише се усташе, опколише нас са свих страна и похваташе.

Ујака Николетину и још неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у свој логор у Крушковаче, где су прикупили све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Жртва је бирана преме усташким прохтевима за мучењем. Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и деца од страха од земље одскачемо.

Сви који су били мало више рањени одмах су на месту убијани. Ту су се частили и веселили се својој добро обављеној работи.

Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке песме надјачавале су плач гладне и измучене деце. Сваког часа било нас је више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и деце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани.

Сумрак је завио тужни Велебит и душу је све теже притискала ноћ. Из логора су одвојили мушкарце од жена и деце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бежали из својих кућа јер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.

Усташе држе говор. Нисам га ни слушала јер сам знала, осећала сам да све лаже.

Након одржаног говора пошли смо на Оланак. Усташа до усташе. Њих више од две хиљаде прати нас стотињак јадних заробљеника. Понудише нам и кола па нека се повезе ко хоће. Четворо кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом па кренусмо на Оланак. Ја се нисам хтела возити.

Зашто их побише? Где је нестало педесетак људи што су их свезане довели у логор. Рекли су нам да су отпремљени на присилни рад. Можемо ли им веровати?

Покушавамо, али сумња је јача. Присилни рад? Видимо их поубијане по опорим гудурама Велебита.

Корак по корак, колона иде. Клецава колена, дрхтаве ноге. Деца измучена плачу, потежу нас за сукње, саплећу се око ногу. Потежемо их за ручице као да их водимо на посластице, а не на клање. Силом хватамо мисли које се роје нашим главама као мрави у разрушеном мравињаку. Присилни рад? Отпремили су наше људе у присилну смрт. А ми? Што ли нас чека у овим минутама које су пред нама?

Бедну покислу колону будно прате усташе веселећи се добро обављеном послу. Један се изненада продере:

– Седните. Седосмо. Испод нас мокра, црна земља, локве, блато, а уоколо нас у часу се скружи бодљикава жица. Ако је још и последња нада негде тињала, угаси се.

– Као ономе ко је у неприлици, чу се један танки женски глас. Смех и пошалице усташа испуњавале су овај закутак усташког села Оланка. Одјекивале су громогласне усташке песме и свом тежином притискале патње ових робова. Велебит се тресао.

– Устај – стиже ново наређење. Устадосмо, а жица се стегну јаче. Уведоше нас у конобу Луке Стипина и забравише тешка врата. Мрак без икаквог трачка светлости, без наде. Глува јама мука и безнађа. У коноби Луке Стипина време је стало. Зауставило се и оно заједно са последњим јецајем угушеним мраком конобе Луке Стипина.

Нема гласа, нема плача ни јецаја. Мук и мрак спојили се у језу увучену у испаћену чељад. Покоји уздах и болни јецај, а онда полагани пипкајући покрет по мраку.

Изнемогла деца се спуштају на голу земљу. Гладна су, мокра, дршћу од глади, хладноће, страха. Мрак постаје све гушћи, ваздух се укиселио од покислих људских тела, блата. Пипкамо се, тражимо врата, тражимо пут у живот који је стао у Лукиној коноби.

У нарамку ми дете отежало, друго вуче свекрва, а мала Милка заћутала. Изнемогла и клонула ка земљи Лукиног подрума. Попада и друга чељад у своје блато под ногама. Два дана и две ноћи спојише се овде у једну црну вечност.

Трећи дан отворише се врата и у конобу се доклати Милан Луке Стипина. Са собом донесе канџију па нас све измлати. Није бирао старо ни младо, тукао је једнако нас и децу. Као раздражени пас режао је:

– Не дајте штенади да скиче, јер људи (усташе) не могу спавати – викао је док нас је шибао.

Међу нама било је и згодних, младих девојака. Њих су изводили ван, силовали их на очиглед нас свих, измучили и гурнули натраг у конобу. На нама су се наслађивали тукући нас, а посебно су уживали гледајући муке деце.

Деца ишту воде, траже да једу, гладна су. И донесе Милан Лукин канту свеже, чисте воде. Деца гракнуше: „Воде, воде!“. Милан сваком детету пружи лончић, принесе му устима, али пити не даје. Жедна дечја усташца зевајући за лончићем, истежу издужене мршаве вратиће, моле капљицу воде, али лончић се у задњи час нагне и вода пролије у блато где је усташа задовољно још мало погази ногама.

Угледали смо крваво јутро новога дана. Постројили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им веровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Крвав.

Ка јами смо ишли сви, један до другога, а усташе око нас и никуда се није могло побећи. У колони нас је било седамдесет осам.

– Седите – наредио је један усташа. Сели смо. Поседаше и деца. Нико ни речи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечујно јеца.

Нејач у нарамку. Мали Бранко у мојему, а Душанка у свекрвином.

Нити плачу, нити се смију, нити вичу.

С другог краја продера се најстрашнији усташина, важно наређујући заповед другоме:

– Ти ћеш их бости – повика он.

Затечени усташа рекао је:

– Нећу.

Други се јави:

– Ја ћу их – повика из прикрајка.

Заповедник прихвати и опет нареди ономе првом: “Ти ћеш их онда водити“.

Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљештали ножеви. Били су савијени на врху. Прави кољачки.

Кренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двојица зграбише прву жену, а друга двојица другу. Два су чекала на рубу јаме играјући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене.

Она јаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако још пет, шест пута. Она двојица је одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждрело јаме. Одзвањали су тупи ударци тела које је настајало у безданој провалији. Низ дугачку оштрицу ножа севале су густе капи крви.

Замрачило ми се.

Привлачим своје троје деце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и деца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Деца вриште:

– Мама, мама, Боже помози“, отимао се вапај. И мали Бранко је плакао. Иако је свега неколико мјесеци кроз плач је слагао своје прве изговорене слогове у ријеч ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада.
Зграби ме усташа.

Један па други. Тешко сам се одвајала од земље на којој сам седела. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецају. Падају.

У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се мојих скута. Дрхтавим рукама стежем своју децу.

Не дам их.

Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма ударала је изнемоглу децу и одбацивала их као фудбалску лопту.

Пред нама кољачи. Своје омиљене алатке пребацују из руке у руку и поигравајући се нестрпљиво очекују нову жртву. Чекају својом оштрицом моју нејач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа најкрвавијих звери, али се ишчупати не могосмо.

Плачемо. Страшно је.

Дечји плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не греје више. Из дубине безданога ждрела дрхте јецаји.

Пред нама јама. Смрт.

Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаја. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби се у стомачић петомесечног детета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дететом високо у ваздух и тресну о литицу.

Разби дете. Ни трепнуо није.

Скотрља се мој Бранко низ ждрело Јарчје јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменој литици остаде још једна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Крв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали. Оте се из мојих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моја леђа, затим други, трећи…седми.

Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моје заклане нејачи.

У јами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на једној косој литици и на народу који је стењао у мукама. Пала сам у седећи положај, леђима наслоњена на стену.

Ноге су ми до колена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свест. Седила сам као да се одмарам после неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Седим и гледам крвава злодела разјарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своје. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву.

Нема их. Не видим их.

Унутра велики јаук. Видела сам покојну Јекицу. Бркље јој ухватиле ноге и она је висила главом окренутом према доле.

Викала је: “Вуците ме, вуците ме“.

Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Седе. Ухваћене су им ноге у бркље.

Иза мене, на рубу пећине остало је још десетак жена. Када су све приклали, поклали и побацали у јаму, њихов посао још није био завршен. Остали део посла обављали су певајући усташке песме. У пећину су испалили десетак метака, пет их је ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење које се забадало у народ свуда око мене.

Мене није погодио ни метак ни камен. Прескакало је преко мене с литице на литицу, забадало право у народ и одзвањало у бездану испод мене. Кад је то било готово, неколико усташа је стало на руб пећине и помокрили се, а потом је однекуд долетела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покрај мене.

Горе се све стишало, а у јами се чуо јаук, кукњава, лелек и запомагање.

Народ измешан у кашу.

Има највише мртвих, има полуживих и оних које гуши последњи мртвачки хропац.

Сви крвави. Ране се разјеле. Виси јадно људско месо. Мотамо се једни око других, хватамо у грчу, крваримо.

Кроз јаук одраслих циче деца, плачу, дозивају.

Нема помоћи.

Овде нико никоме помоћи не може. Свако носи своје претешко бреме. Тражим своју децу. Слушам плачу ли, зову ли.

Нема их.

Њихов плач нестао је кроз последњи мртвачки ропац. Слушам и даље. Тражим. Завирујем. Гледам што се збива горе над јамом. Чини ми се, и горе нема никога. Све је утихнуло. Усташе обавиле посао па се разишле.

Поглед ми се пропињао уз бркљу чији је врх сезао до руба јаме. Улазни отвор јаме био је промера око метар и по.

Ждрело јаме мало се ширило баш на том месту где сам ја седила. Дно јаме нисам могла видети јер су испод мене биле испрепречене бркље по којима је био народ. Неко је главом био окренут према горе, неко према доље, неко се закачио за бркљу просутим цријевима, неко комадићима одеће или меса.

Мешали се живо и мртво, крв, блато, гласни јауци и тихи јецаји. Смрди усирена крв.

Завирујем по народу. Где су моји Милка, Душанка, где ми је мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознајем у овој крви. Пипам своје ране.

Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, ја нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа.

Поновила сам још неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа.

Још сам једном погледом потражила своје најмилије, опипала себе. Како су бацали народ, ноге су ми до колена биле затрпане. Једну по једну једва сам извукла. Видим, жива сам.
– Ја идем – рекла сам и полагано се устала. Осетила сам мрак пред очима, тежину у целом телу, и пала сам у несвест. Кад сам се освестила, била сам на дну јаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме јеком, јауком. Притишће ме непријатна и ледена јама.

Седим на дну јаме. Мисли се роје без реда. Чини ми се да ме деца зову, да плачу. Устанем, али ми се свест поново помути, замрачи се и изгубим се. Кад сам се поново освестила, лежала сам на дну Јарчје јаме.

Изнад мене мртви људи, изнад мене цели Велебит. Навалило се свом тежином на моје крваве ране. Падала сам и подизала се.

Мало сам полежала, да починем, а онда устала и кренула на далек и неизвестан пут. Још сам мало притегнула прегачу преко избодених леђа и закорачила на прву степеницу.

Први огранак бркље је издржао. Издржали смо и ја и он. Низ бркље су висили мртваци, руке, ноге, комади одеће. Ухватила сам се чврсто за руку једнога од њих и као уз коноп полако се узвукла за још један огранак. Па још један. Опет бркља, рука, нога, мртвац.

Дохватила сам једне ноге које су висиле низ бркљу и повукла.

– Не вуци – простењао је исцрпљени глас једне жене.

Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своје тешко тело према зраци пригушене светлости.

Испод мене, длаку по длаку остајали су јауци, умирући издисаји и ропци, а испред мене полагано је расла нада.

Довукла сам се до исте оне литице и села. Низ лице ми је цурио хладан зној. У каши крви и меса тражим своју децу. Нисам их могла пронаћи.

Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са бледих лица заклане деце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то је онај плач испод ножа.

Заустављам руку у меснатој хрпи јер опазих Душанку. Крајичком заслона јој обришем крваво лице. Покренух јој мртву главу и кроз закољак потече усирена дечја крв. У хрпи меса нашла сам и Милку и Бранков приглавчић.

Њега нисам могла наћи.

Мртве сестре сам положила једну поред друге и преко уморних ногу спустила крваве руке.

Испод мене се комеша људско месо. У јами тешка запара. У мени кипи бол, сједињују се туга и пркос.

Испред мене бркља. Зове ме. Равна је и више није окићена мртвацима. Она је пала након жртава и то је био последњи залогај насладе овог злочина. Горе се ништа није чуло.

Мицала сам се пажљиво да поново не паднем на дно јаме. Тешко сам извлачила ноге па су ми се и опанци изули. Још сам једном позвала и остале.

Рекла сам: „Народе, ко је жив нека иде ван. Ја идем“.

Мислила сам не на живот, него да умрем горе, у грму… На чистом ваздуху…

Нико ми се није одазвао и ја сам кренула. Шиљак бркље забадао се дубље у народ. Мислила сам да тонем. Ускоро се заустави и учврсти. Напуштала сам воњ јаме. Стопу по стопу.

Децу сам оставила у вечитом бакином загрљају. Она ће им у дубини пећине причати бајке уз које ће спавати свој вечити сан. Одспавати детињство и младост.

Одозго ме освежава дах Велебита. Додајем још последњу кап снаге, верем се уз литице и дохватам руб јаме.

Све је било тихо, само су из јаме допирали јецаји. Сунце тоне иза обронака и спрема се на починак. Уста су ми се слепила од жеђи, сланкастог укуса, крви и зноја.

Пипам се. Пипам своје ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имају улазну и излазну рану. Свежем још и мараму.

Жедна сам. Да ми је само капљица росе.

Направила сам једва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тескобан мрак.

Сањам ли? Где су ми деца? Зашто сам их оставила?

Из мрака се редају њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Крваве му руке. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.

Стишћем се и јаче завлачим у грм. Тесно ми је. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чујем јауке и вапаје. Борим се са силуетама разјарене немани.

Напустила сам грм и пузила сам према кући. Иако је моје село било свега око два километра, требало ми је неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале после недавне кише. Тамо где је остала кућа, нашла сам само згариште.

Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гојко Вујновић и пребацили у Почитељ.

На постељи од сламе, у једној напуштеној штали полако су се хватале красте по мојим избоденим леђима.

Време је пролазило. Рат је протутњио. Однео са собом оно што је однео, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.

Кад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако је мајка Марија на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот.

Advertisements

loading...