По легенди српски гонич је потомак паса који су у Европу донели феничански морепловци. Данас је доста распрострањен на Балкану, али ретко се може наћи у свету. Ова раса је званично призната 1948.године од стране FCI под називом балкански гонич (баш чудно), али је 1996. год име промењено у српски гонич. То је темпераментна раса паса пуна енергије и изузетно живахна. Његове особине су се најпре прилагодиле српском рељефу и клими, а затим су усавршене селекцијом. Српски гонич је изузетан ловац на зечеве, јелене и дивље свиње, неуморан трагач за рањеним животињама. Српски гонич у изгледу сједињује снагу и елеганцију. Има дугачку главу са средње дугачким ушима које равно падају уз образе. Ноге су му снажне а.бокови благо подигнути. Длака је бујна, кратка, сјајна и помало груба. Oсновна боја длаке је лисичије црвена или жуто црвена са црним плаштом.

Српски гонич није једина призната српска раса у свету. То је и Шарпанинац који је и доста познатији од Српског гонича. Он је велики, снажан, складно грађен и робустан пас. Красе га обилно густо и грубо крзно је сачињено од два слоја а боја најчешће варира у нијансама сиве, иако су и друге боје дозвољене (на пример: бела, смеђа итд). Реп је мишићав и савија се у врху. Изузетан је чувар што је део његовог инстинкта. Храбар и одлучан. Лојалан је господару и породици са којом живи. Неповерљив према странцима, али човека не напада без разлога. Вековима је коришћен као заштитник стада. Невероватан је податак да не бежи од кога па ни од медведа или чопора вукова. Забележено је чак неколико примера када шарпланинци „растржу“ вукове на очиглед власника. Верује се да преци шарпланинца потичу од молоса древног Тибета, са обронака Хималаја. Са ове географске територије, молоси су кренули у бескрајна путовања следећи своје господаре. По предању Шарпланинац је стигао на Балкан са војском Александра Великог где се и задржао. Име је добио по планини где је највише одгајан. Први пут је приказан у Љубљани 1926. године. Док је први пут признат као посебна врста илирског овчара, тј. Илирски овчарски пас (на основу старог имена региона Илирија), 1939. године. А онда, 1957. године, на захтев Југословенског кинолошког савеза (ЈКС), промењено је име у Југословенски овчарски пас – Шарпланинац и данас коначно у само Шарпланинац.

Србија веровали или не поседује још једну од најкрволочнијих и најјачих раса пса на свету, наравно уз општепознатог Шарпланинца. То је СОП, скраћено од Српски одбрамбени пас. Ово је релативно млада раса настала 1991. године на планини Романији укрштањем који је спровео травар Ненад Гавриловић. Сматра се да је ову расу пса одгојио по угледу на изумрлу расу „српски мастиф“. Када чују које врсте је овај невероватни травар укрстио да би реконструсао веома стару, изумрлу расу која потиче још из средњег века, многи остану без текста. СОП је заправо производ укрштања вука, торњака, напуљстог мастифа, ротвајлера и америчког стафордског теријера. Коначна укрштања су завршена 1991. године, па се та година узима као година настанка расе.