Много се тога променило у Војводини, а посебно у Новом Саду, у последње две деценије.

После Олује Нови Сад и Војводину населиле су колоне несрећних изгнаника из Хрватске, Срби прогоњени усташким терором нашли су уточиште међу нама. Не знам колико времена је потребно да се ужас рата заборави, да се прежале отета огњишта и напуштени гробови ближњих.

Старији ће памтити док су живи, а млађи, искрено се надам, ни не сећају свега. Ипак, није Хрватској било довољно што су прогнали и поубијали све Србе. Њихов терор наставља се и овде, и у садашње време. Наиме, некада успешне Земљорадничке задруге које су окупљале пољпривреднике по Војвођанским селима, отете су, сељаци остали без обештећења, а њихове њиве припале отимачима. У том грму лежи зец.

Ко су отимачи војвођанских ораница? Једна од највећих и по квалитету земље на првом месту у Сомборском атару је ПП „Ратково“ са 2.013 хектара. Први власник је био „Алфа жито“ власника Борислава Лалића који је одмах препустио ПП „Ратково“ фирми „Нови аграр“ из Осијека чији је власник ни мање ни више Бранимир Главаш, човек који је осуђени ратни злочинац над Србима у Хрватској.

Након Раткова, исто су прошле и задруге у Српском Милетићу и Бачком Брестовцу. Ово је само један од примера отимачине српске земље од стране Хрвата. До данас у Војводини Хрвати су власници преко 250.000 хектара обрадиве земље. Нису само војвођанске оранице мета хрватских тајкуна. Отишле су и фабрике попут: Ердевика, Радијатор Зрењанин, Постисје из Кањиже, Стражилово, Полет из Новог Бечеја, Потисје из Кањиже… Не вреди ни набрајати.

Није ту крај. Уколико имате неку идејицу на уму, нешто мало што би могло бити чак и потпуно бескорисно, али сте хрватског имена и презимена и још боље порекла, па онда су ту и средства која се додељују шаком и капом. Битно је само да угушите српску идеју и српску фирму.

Хрватима се додељују приличне суме као бесповратна средства којима се започињу ситни и крупни послови, док мале, породичне фирме које имају српско порекло бивају препуштене сопственим изворима и на мишиће покушавају да развију било какав посао, да би преживели и да се не би свели на још једног од робова у фабрикама „страних инвеститора“.

Једна од перјаница ових токова је Роберт Чобан, човек најпознатији по томе што стално истиче како је дошао у Нови Сад да студира право. Међутим, нема нигде податка када је тај факултет завршио или је логично питање да ли га је завршио? У време власти Слободана Милошевића овакав човек није био пожељан на новосадском Правном факултету. Његова политичка оријентација је била јасна, а тада неприхватљива српској власти. Данас се показало да су били потпуно у праву смтарајући га personom non grata. Данас је то човек који срцем и душом помаже усташку идеју, а српски народ приказује таблоидним, како сам каже.

Није доста његове жуте штампе и исмевања Срба, већ је последњих година и узурпатор центра Новог Сада где уз финанасијску подршку града организује „Winter fest“ и „Ледену шуму“ током децембра и јануара. Те „културне манифестације“ потпомогнуте средствима новосађана у износу од преко 20 милиона динара као допринос култури наплаћују папрено тезге и улазнице у току два месеца у самом центру града као и у Дунавском парку, заштићеној локацији нашег града.

Коме одлази сав тај новац, ко је ту профитирао и најважније шта се после истим тим нашим, два пута наплаћеним новцемфинансира? Можете и сами погодити. Иста она Усташка држава која је убијала и прогнала стотине хиљада истих ових Срба који данас плаћају Роберту Чобану.

Не знам да ли су прогнани заборавили своје страхоте, али питам се да ли ми смемо и можемо да жмуримо на ове данашње, на ову безкомпромисну пљачку Војводине и Србије? Да ли ће и нама бити потребно време да заборавимо или ћемо учинити нешто да се српска Атина опет ослободи и по коју цену?

Извор: govorisrbija.rs

--