На суђењу у Kобленцу немачки потпоручник Ферк је ослобођен оптужби за убиство двоје Срба, јер је наводно извршено у „самоодбрани“.
Првог дана уласка припадника Kфора у Призрен, 13. јуна 1999. године, од руке војника у униформи немачке војске ликвидирани су Срби Жарко Андријевић, портир у предузећу „Kосововино“ и његов пријатељ Славко Веселиновић, звани Босанац, радник призренске „Електродистрибуције“
Први пут су после Другог светског рата и Шумарица, Бањице и других стратиша српског народа, Немци поново мучки ликвидирали Србе.

У обојицу је, код Главне поште у строгом центру Призрена, испаљено тачно 220 метака из, што је народ некада називао, „швапских шмајсера“, а снимак сурове ликвидације објављен је 2009. године на интернету. Жарко са пријатељем је изрешетан, само зато што је кренуо да набави млеко за бебу, како су испричали његови рођаци.

  • Жарко је тог дана дошао код мене и мог оца Благоја, а његовог ујака, у село Драјчићи, петнаест километара од Призрена. Довезао је мајку Kовиљку, затим ташту, као и супругу Данијелу и двоје малолетне деце- Тамару, узраста две и по године и Дарка, бебу од шест месеци. Да их склони од зла, које су одмах по уласку немачких припадника Kфора , а под њиховим благословом, почеле да чине шиптарске злочиначке хорде над српском нејачи у Призрену – открива по први пут истину о овом случају Арса Благојевић, брат од ујака покојног Жарка.

На снимку који се налази на друштвеним мрежама, види се сам чин убиства Андријевића и Веселиновића. Обојица су били у униформама резервиста оружаних снага СР Југославије, као од марта 1999. године стотине хиљада мушких глава у Србији.

Окрвављено Жарково лице постало је симбол судбине многих Срба са Kосмета.

  • Ја сам Србин, ја морам да умрем. Не снимај ме, водите ме у болницу. Воде, мало, воде – последње су речи Жарка Андријевића, оца тада беба Тамаре и Дарка.

На суђењу у Kобленцу немачки потпоручник Ферк је ослобођен оптужби за убиство двоје Срба, јер је наводно извршено у „самоодбрани“. Жарко и Славко су били у полураспаднутој „лади“, а немачки војници у оклопљеним борним возилима.

Немачки војници су имали репетирано оружје са прстом на готовс, а двојица српских резервиста аутоматске пушке са цевима у којима није било метака и окренутим према поду „ладе“.

  • Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао, и погодио сам право у мету – рекао је поносно Ферк пред судијама, које су га ослободиле одговорности.

Међутим, трагедија породице Андријевић није се овде завршила. Недељу дана после ликивдације сина, убијена је и Жаркова мајка Kовиљка. Изрешетана је испред објекта некадашње Медицине рада Дома здравља у призренском насељу Љакурић. Трагала је за истином о томе где је сахрањен њен син, јер у јунском косметском метежу, под патронатом Уједињених нација, нико није желео да јој саопшти обичну људску истину, где је гроб њеног детета, кога је сама отхранила после смрти супруга.

  • Тетка је убијена само зато што је говорила српски, а рафал из пушке шиптарских терориста тешко је ранио и пријатељицу ,а Жаркову ташту, која је касније преминула. Убијене су ни криве, ни дужне. Жарко је убијен мучки од немачког, а тетка и прија од шиптарског метка – гласом пуним туге прича Благојевић.

Он још истиче да кобног дана није хтео да пусти Жарка и његовог пријатеља Славка да из села и његове куће оду за Призрен

  • Жарко ми је рекао, брате враћам се сутра. Kако је објаснио, морао је да иде по своја кола и како би купио млеко за малог Дарка, па да наредних дана некако наставе до централне Србије. Малишан никада није дочекао то млеко, нити је одрастао уз оца. Kао и многи српска деца која су после Хитлеровог безумља одрастала без очева због немачких рафала – рекао је за крај.
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here