У свом вијугању око Београда Дунав постаје необично широк, стварајући у свом току бројна острва, а неретко и плавећи све пред собом.

Тако је моћној реци, коју су наивни досељеници потценили, у 19. веку пошло за руком да збрише читаво једно насеље.

Дословно збрише, са мапе.

Данас би Маријенфелд био предграђе Панчева и београдски “комшија”, баш као и оближњи Иваново, Јабука или Глогоњ.

Вероватно би у 20. веку понео неко српско име, јер имена топонима лако бришу миграције становништва, које су у овим крајевима биле честе током и након бурних ратова.

Али, обично остају све куће и улице, атар, чак се не ретко мења и облик села, дода се понека улица која одудара од аустроугарског кроја…

Дунав, међутим, нема милости – на месту где се некада јасно видело село у Ђенералштабној карти Kраљевине Србије иако тада Маријенфелд није био Србија, али је свакако био уписан на мапу као околина Београда – данас се налази велика окука Дунава и узак слој обалског растиња.
Ако упоредимо ову мапу из 1894. године и данашњу мапу Панчева, видећемо да данас постоји једно ново насеље, које у 19. веку није било уцртано.

То је Војловица, некада село, данас део Панчева, ипак истргнут из његове урбане зоне.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

И Војловица је старо, мултиетничко село, па стога чуди како је нема уписане на мапи из 19. века. Ту је била само шума.

Дунав има довољну снагу да сруши куле и градове, али не и да уништи људе – кад дође несрећа људи побегну пред налетом воде, уз велике жртве. Тако су несрећни сељаци из Маријенфелда морали да потраже нови дом, а то је постала Војловица.
Маријенфелд би у преводу значио Маријино поље и налазило се недалеко од Винче. Тачније, на потезу између Великог Села и Винче, само на левој обали реке.

Основан је средином 19. века, а у њему је дом нашло око 150 породица.

Уметнички приказ насељавања “Шваба”, дела немачког народа из крајева под тадашњом Аустроугарском царевином, на обале Дунава. Једна оваква група основаће и “Маријино поље”, односно, злосрећни Мареинфелд.

Било је то једно од оних типичних места на самој граници Аустроугарске царевине према тек ослобођеној Србији, тик тамо преко реке.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Према правилнику тадашњих власти из Беча, село је било правилно парцелисано, са равним улицама, тако исто као и сва остала села на територији Срема и Баната где је моћна империја колонизовала своје становништво према “дивљацима са Балкана”.

Типичан призор банатских насељеника, “шваба”, попут оних који су живели у Мареинфелду све до трагичне поплаве.

Kоји су на другој обали живели потпуно другачије, у раштрканим кућама по брдима и удолинама, даље од варљиве и претеће воде. Било је то искуство старо хиљадама година које царски геодети у Бечу нису знали…

Археолошко ископавање у селу Винча тридесетих година 20. века: још су становници из неолита знали да не смеју да буду сувише близу реке већ су насеља подизали у брдима, мало даље од воде. “Швапски” колонисти нису имали то искуство.

Јер, у мочварној зони леве обале Дунава владало је једно правило: иако је река извор живота није јој се смело превише приближавати. Зато што може да направи несрећу.

И то се и десило. Свега неколико деценија након што је постало дом верним поданицима бечке круне – река га је заувек уништила.

Догодила се страшна поплава.

Људи су побегли у шуму и тако спасли живу главу, а нов дом изградили су поново, овај пут подаље од реке, на простору шуме Војловица која је почињала код панчевачког Стрелишта.

Савремени сателитски снимак места где се једном налазило велико и просперитетно село Мариенфелд. Ништа не тлу не указује да је ту некада била насеобина.

Занимљиво је да су становници суседног Иванова избегли ову злу судбину, а ни они нису били мудри приликом одабира места на ком су основали насеље. Ипак, из неког необјашњивог разлога, имали су среће са поплавом: опстали су.

Они се и данас налазе тик уз мочвару, Ивановачку Аду, која представља један од бисера природе Подунавља, а налази се прекопута Ритопека.

Необично на први поглед делује то што су данас Винча и некадашњи простор Маријенфелда повезани скелом, баш као и Ритопек и Иваново.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Многи грочански сељаци имају земљу и с друге стране Дунава, па су ове две скеле једини начин да до њих дођу својом механизацијом.

И мало ко зна да су испод њих, дубоко закопане у муљу који је голема река наносила скоро век и по, остале куће и геометријски правилно ушорене улице и имања насеља у коме су некада живели људи који су веровали да су јачи од тврде границе и свемоћног Дунава…

Leave a Reply