Kао што је многима познато, Ђукановић је дошао на власт у Црној Гори крајем осамдесетих година прошлог века као млади и перспективни кадар који је у „јогурт револуцији“ с Момиром Булатовићем преузео власт у тадашњој најмањој југословенској републици усмеривши се на савезништво са Слободаном Милошевићем и Србијом.

Али у другој половини 90-тих Ђукановић – који је био на позицији премијера – почиње се удаљавати од Милошевића и Момира Булатовића, побеђује на низу избора за позицију председника или премијера и Црну Гору окреће према Западу.

Црна Гора је, подсећа се, данас чланица НАТО савеза и од земаља Западног Балкана вероватно најближа уласку у Европску унију.

Ђукановић – који је за председника изабран опет у априлу 2018. године – је већ годинама оптуживан за шверц, корупцију, клијентелизам, погодовање и разне друге незаконите радње, а сада је у јавност испливао и снимак који би вишедеценијског, како се наводи, владара Црне Горе могла докрајчити.

Иако су иза Ђукановића остале неразјашњене бројне афере, он је успевао деценијама да се одржи на власти, у којој се успео да ментални склоп садашњег грађанина Црне Горе претвори практично у поданички. Ђукановић је својим начином владања успео да „зароби“ Црну Гору у њеној непромењивости захваљујући чињеници да Црна Гора никада није имала истинске реформе. У Црној Гори нема државних органа, постоје партијски органи на свим нивоима који у маленој држави, са 500.000 пунолетних грађана од којих 350.000 излази на изборе, обезбеђују ту чаробну цифру од 165.000 до 175.000 гласова којом се одржава власт. Они су, међутим, идеално распоређени за његове моделе освајања гласова тиме што живе у 20 и нешто општина. У свим тим општинама господин Ђукановић и његова Демократска партија социјалиста имају и станицу полиције и центар за социјални рад и општинску управу и јавна предузећа, можда дом здравља или болницу, а пошто се за време избора сви државни органи претварају у мини штабове на тај начин се обезбеђује количина гласова која је потребна да би се одржала апсолутна власт.

У последњих 20 година у Црној Гори смо, с једне стране, имали наслеђене дубоке засаде патријархалног друштва које просто вапи или продуцира потребу за патер фамилиасом, а, с друге стране, црногорско друштво је било у преманентној турбуленцији. Црна Гора је на драстично лош начин била инволвирана у рат, а уз економску и политичку транзицију, слома свих друштвених вредности, промену свих животних парадигми, створила се једна перманентна несигурност која је захватила све друштвене сфере. Та општа несигурност по свој логици ствари продуцира потребу за вођом. Десило се да се у Милу Ђукановићу синтетизирају та два фактора – претполитичка димензија патријархалног домаћина који господари над друштвом као над комплексном сељачком задругом и особине изузетно јаког политичког вође. Да ли је то добро или не, то је друго питање. Можемо вредносно да се односимо према тој чињеници на овај или онај начин, можемо да кажемо да то у суштинском смислу није добро, али то је процес који се чињенично дешава.

Све се то некако и могло прогутати, међутим, потез који ће Ђукановића, према мишљењу многих, детронизовати са власти јесте доношење спорног закона о слободи вероисповести. Влада Црне Горе представила је 20. маја предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница, који, по многим тумачењима, суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне цркве. Главна тачка спорења, по свему судећи је интенција црногорских власти да све верске објекте који су наводно били имовина Црне Горе пре 1918. године укњижи као државно власништво. У саопштењу за јавност Светог архијерејског сабора СПЦ истиче се да се „тим нацртом закона специјално и намерно дискриминишу епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе“ Црне Горе, што представља директно мијешање у унутрашње црквене послове, те да посриједи имамо покушаје насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске православне цркве“, као и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци).

Чини да је Црногорцима коначно прекипело када је реч о „муљажама њиховог вишедеценијског лидера“, па су се, према мишљењу многих, дозвали памети и започели масовне оштре реакције. Побуне против спороног закона о слободи вероисповести започеле су прво у Никшићу, Беранама и Мојковцу, да би се продубиле и постале масовне већ 12. и 13. јануара ове године. До данас, незадовљни грађани Црне Горе су заједничким снагама извели неколико великих литија (највећа је била у Подгорици где је против режима Мила Ђукановића скандирало више десетина хиљада људи).

На жалост незадовољних грађана, а на срећу Мила Ђукановића, велике литије су биле принудно прекинуте под притиском који је изазвала пандемија корона вируса, па је вишедесенијски владар Црне Горе и овог пута успео да спаси своју власт. Уз то Ђукановић је, да би спречио долазак незадовољних грађана из Србије, према мишљењу многих, затворио државне границе. Међутим, како се пандемија стишавала, границе су постепено почеле да се отварају ка готово свим земљама, осим ка Србији.

Не треба бити претерано интелигентан да би се затварање државних граница према Србији окарактерисало као чисти политички потез за какво-такво одржање власти у Црној Гори. Чињеница је да се пандемија корона вируса стишава, те да је то разлог због којег је Црна Гора отворила границе са готово свим земљама осим са Србијом. Док је пандемија била у јеку, било је оправдано то што се Ђукановић позивао на Национално координационо тело у циљу спречавања пандемије. Међутим, када је Србија остала једина земља према којој је Црна Гора оставила затворене границе, права слика стања се искристализовала, те је све постало много јасније.

Према мишљењу социолошкиње Тање Свилановић, власт у Црној Гори неће још дуго опстати, а ево и зашто:

  • Мишљења сам, као и велики број мојих колега, да је Мило Ђукановић сам себи запечатио судбину. Велики фактор на који, чини се, Ђукановић није рачунао, а који ће његову власт скупо коштати, је устанак огромног броја људи који је изразито револтиран доношењем спорног закона о слободи вероисповести. Ђукановићу је са почетком пандемије коронавируса практично „секира упала у мед“, јер је са једне стране, уз помоћ проглашења ванредног стања спречио побуне у земљи, док је са друге стране успео да одржи своју власт, или боље речено, да је још мало продужи. Међутим, како ничија не гори до зоре, тако неће ни овог пута у случају Мила Ђукановића. Потез којим се председник Црне Горе начелно позива на Национално координационо тело како би оправдао затварање граница са Републиком Србијом, изгубио је сваки смисао оног тренутка када је Црна Гора отворила границе са све остале земље осим за Србију. Не треба бити не знам колико паметан да би се уочило да се овде ради о чисто политичком циљу који нема апсолутно никакве везе са пандемијом. Тренутни циљ Мила Ђукановића је да остане на власти, а врло је свестан да, уколико отвори границе са Србијом, од тога нема ништа. Свестан је да ће велики број људи који живи у Србији, а који има родбину у Црној Гори да се напросто „сурва“ доле, што ће као последицу произвести омасовљавање литија и почетак краја Ђукановићевог режима. И овде је Ђукановићу јасно да неће моћи ово изрежирано стање перманентно одржати под контролом, те се у зависности од тога када ће се отворити границе, може говорити о коначном слому његове вишедеценијске власти. То је сада само питање времена. Или ће изгубити власт легално, на изборима у Црној Гори који су планирани за почетак јесени, или ће се, уколико се отворе границе, то догодити нешто раније, са омасовљењем литија. Врло је могуће да у Црној Гори дође до новог петог октобра, али до много горе верзије него што је то био случај са падом режима Слободана Милошевића. Не би ме чудило да Ђукановић отвори границе пре избора, како би покушао да прикупи гласове, мада, према неким истраживањима јавног мњења која су се спроводила у Црној Гори, показало се да је Ђукановићева политичка каријера на стакленим ногама, јер велики број његових дојучерашњих гласача није више спремам да да подршку Демократској партији социјалиста на предстојећим изборима. Гледано уопштено, Ђукановић је практично сатеран у мишију рупу, а моли Бога да макар жив изађе из ње. Оно што мора да има на уму је чињеница да ће његов политички крај веома близу, али од само његових одлука ће зависити начин на који ће са те власти отићи – завршава наша саговорница.
--

1 KОМЕНТАР

Leave a Reply