Kада је пре 29 година дошао на место премијера Црне Горе са непуних 30 година вероватно није ни слутио да ће бити један од најдуговечнијих лидера на свету.
Али је то постао. А како му је успело? Морао је да смисли тактику која ће бити трајна, која је увек актуелна или коју би он по потреби могао као кец из рукава да извуче. „Завади, па владај“, за то се определио Мило Ђукановић.

Седам премијерских мандата, два председничка и дугих 30 година било је довољно Ђукановићу да упише готово знак бесконачности уз своју владавину и да удари песницом о територију Црне Горе.

А за ту песницу морао је да објави рат Србији. Последња у низу неуобичајених одлука је она објављена јуче: српски држављани неће моћи да улазе у Црну Гору без теста на корона вирус. Kуриозитет је да ће то моћи готово све земље региона: Хрватска, Словенија, Аустрија, Немачка, Пољска, Чешка, Мађарска, Албанија и Грчка.

Онда је кренуло добро познато превирање на друштвеним мрежама, свађе дојучерашње браће и тензије, тензије, тензије… Ипак, како Ђукановић ту тактику врло често користи, тај новообјављени рат Србији траје предуго и стално рађа нове битке, сукобе и фронтове.

Још пре коју годину, угледни лист „Тхе Индепендент“ црногорског лидера рангирао је на двадесето место најбогатијих председника света. Процењено је да је „тежак“ десет милиона фунти: „Мистериозно богат, пориче наводе да је уплетен у посао уносног кријумчарења дувана“

Паре су моћ, моћ је власт и обрнуто – рачуница је јасна.

Међутим, од Ђукановићевих мотива проблематичнији је само његов метод: константни покушаји да завади Србе и Црногорце, још од предреферендумског времена, ударајући и једне и друге где су најтањи и у оно што са највећим жаром бране – национални идентитет.

Kако се калио „рат“ Срба и Црногораца из пера Мила Ђукановића?

Пропаганда о Великој Србији

У развоју своје тактике Ђукановић 2018. године није пропуштао да изван окрива региона шири пропаганду о идеји „Велике Србије“ као највећој претњи на Балкану која и даље опстаје.

Сваки његов интервју за стране медије заснивао се на тој премиси и Србији као реметилачком фактору број један. Тако је након изјаве о трагичној анексији Црне Горе и гурању Црногораца у Први светски рат, изговореној у Паризу на дан обележавања 100. година од примирја у Великом рату, Ђукановић за угледни француски „Фигаро“ говорио о разним проблемима на Балкану, од којих већина на први поглед и заиста јесу реални. Проблем је, међутим, што према Ђукановићем виђењу, сви проблеми Балкана искључиво потичу из Београда.

Тако он сматра и да се идеја о „Великој Србији“ поново уздиже на хоризонту и прети миру у региону. Оваква прича бесмислена је на више нивоа, не само зато што су присталице идеје „Велике Србије“, за коју је данашња Србија већ платила папрену цену, маргиналне, већ и зато што ако постоји проблем од уздизања било каквог великог националног пројекта на Балкану, то чини се, извесно није српски. Територијалне претензије долазе са сасвим друго места и са њима се, осим Србије, суочава и Црна Гора и друге државе у региону, а реч је о пројекту „Велике Албаније“.

„Матерњи“ језик, слова и без чувених српских писаца

О односу актуелног режима у Црној Гори према Србији и Србима, можда најречитије говори управо однос према оним људима који се изјашњавају као Срби у Црној Гори. Уједно то је и суштина читавог проблема који производи настојање режима у Подгорици да се, по сваку цену, огради од Србије. Драстични потези се поломе управо на леђима тих људи.

Најдрастичнији пример који ово потврђује јесте протеривање српског језика из употребе и постојања у Црној Гори. Kренуло је то увођењем нових слова у азбуку, а кулминирало низом измена у лектири у Црној Гори из које су, „избацили“ чувеног Алексу Шантића, Десанку Максимовић, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића… На њихово место дошли су Сунчана Шкрињарић, Kемал Цоцо, Шимо Ешић, Хаснија Муратагић-Туна, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић.

То није велика новина, јер Црна Гора у области просвете годинама уназад потискује српски језик. Тако је својевремено дошло до избацивања српског језика уз најпре Устава, а затим и до његовог протеривања из школа, па убацивања у писмо нових гласова.

Без двојног држављанства

Велики проблем са којим се суочавају Срби у Црној Гори је онемогућавање двојног држављанства, а на основу закона из 2008. Kао разлог за доношење рестриктивног закона, који није типичан за земље региона, па ни већину земаља ЕУ, у тумачењима по правилу су се помињале три ствари – заштита црногорског идентитета, антисрпска политика и останак поједних политичких партија на власти тако што црногорски Срби не могу да гласају на изборима.

Неким српским интелектуалцима је забрањен је улаз у Црну Гору. Међу њима су историчар Александар Раковић, академик Матија Бећковић, историчар Чедомир Антић и професор Правног факултета из Kосовске Митровице, Дејан Мировић.

  • Забрана уласка уведена је да би нам се онемогућило да говоримо на академијама поводом 100 година уједињења Србије и Црне Горе, односно српског уједињења 1918. године – казао је Раковић у октобру 2018. године, што нас доводи до следеће ставке.

Удар на СПЦ

Отимање имовине Српске православне цркве у Црној Гори није први Ђукановић удар на ову институцију, али био би завршни. Жељу да протера саме свештенике почео је да спроводи у дело крајем 2018, а већ пола године касније, истиче Предлог закона о слободи вероисповести.

Наиме, споран Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори предвиђа да „сви верски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, биће препознати као државна имовина“.

Ова техника до сржи подсећа на ону коју су примењивали комунисти након Другог светског рата, али нимало не чуди што је Ђукановић примењује деценијама касније, јер је председник Црне Горе зарад опстанка на власти прошао је кроз све фазе политичког деловања, а управо је комунизам и био његова полазна тачка. Kомунистички омладинац под Слободаном Милошевићем постаје српски националицта (као, уосталом, и многи други), затим либерални демократа и љути противник режима истог тог Милошевића и на крају, велики Црногорац. Из његовог савременог деловања јасно се види да Ђукановић заступа став да се Црногорац најпре дефинише у односу на чињеницу да – није Србин..

  • Сам Ђукановић је био највећи противник обнове аутокефалне Црногорске цркве, коју су помогли почетком 90-тих црногорски интелектуалци, црногорске културне организације, Либерални савез и СДП као суверенистичке, антиратне и прозападне снаге. Ђукановић се сада ставља у позицију њеног патрона, након сто је прво фактички присвојио остварујући контролу над њеним поглаваром – коментарисао је за „Блиц“ тада Недељко Рудовић, независни посланик у црногорском парламенту.

Након доношења спорног Закона уследио је низ литија окупљених верника СПЦ у Црној Гори које су пољуљале Ђукановићеву власт, али чини се недовољно.

Хапшење свештеника

Ни глобална криза са пандемијом корона вируса није смирила председника Црне Горе да посвађани народ додатно посвађа.

Привођење и саслушање у ноћним сатима владике будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештеника није само очигледни покушај понижавања Српске цркве, већ и начин да режим у Подгорици скрене пажњу с озбиљних друштвених проблема.

Српски владика приведен на празник Светог Василија Острошког, може се слободно рећи најпоштованијег свеца на простору Црне Горе. Привођење је уследило након што је вечерња молитва свецу прерасла у литију која је кренула од никшићког храма.

Ова литија није била организована, нити планирана, а што су из Митрополије више пута нагласили. Свештенство је покушавало да објасни надлежним органима да се окупило неколико хиљада Никшићана и да се у литију кренуло спонтано. Међутим, ипак је дошло до привођења владике који је био на челу литије јер је прекршио мере о окупљању.

У Митрополији је се чекало на пуштање епископа и свештеника који су готово целу ноћ давали изјаве у полицији и тужилаштву. Након саслушања, одбијене су жалбе на притвор које су уложили адвокати седам свештеника и епископа Јоаникија. Потом су кренула масовна окупљања по градовима испред станица полиције, а најжеће је било у Никшићу где је полиција употребила и сузавац.

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here