Када улазимо у просторију, кажемо „добар дан“, када излазимо „довиђења“ или „пријатно“, када се издвајамо из друштва, обавезно је „извините ме“. На телефон се не јављамо када смо с неким у разговору, пазимо на прикладност гардеробе, начин говора. Културно и интелектуално се уздижемо, читамо много књига, идемо често у позориште, упознати смо с научним достигнућима данашњице, знамо историју. Или би све то тако требало да буде?

 Данас се о основној култури ретко говори. Једино када се куди, речи се преливају из говора оних који налазе мане. Ипак, пре него што кренемо да осуђујемо „данашњу младеж“, можда бисмо могли да се запитамо имају ли ти млади људи адекватан модел који ће следити. За неке ствари да, за неке не. Да смо у 16. веку, овај проблем би било много лакше решити.

Ренесансна књижевност је једноставно речено волела трактате. А трактати су дела (најчешће у дијалогу) која разматрају многе појмове и појаве, али су и својеврсна упутства, приручници који доносе одговоре на многа питања. Рецимо, на питање какав треба да буде савршен дворјанин – одговор, и то опширан, даје Балдасар Кастиљоне.

Овај Италијан рођен је у близини Мантове у другој половини 15. века, у јеку ренесансе. Епоха у којој је живео омогућава му добро хуманистичко образовање, које стиче у Милану, након чега живот проводи по дворовима  и у посланствима широм Италије. Овакво службовање омогућава му да путује, да се културно усавршава, дружи с уметницима (Рафаело му је чак био велики пријатељ) и напише трактат „Дворјанин“ (Il Cortegiano). Ово дело се састоји од четири књиге, од којих свака има једног протагонисту, главног учесника дијалога, и говори о једној одређеној теми. Прва књига се бави особинама идеалног дворјанина, друга начином примене тих особина у одређеним ситуацијама, трећа говори о свим овим особинама код савршене госпе, док је четвртој намера да покаже циљ и сврху оваквог дворјанина.

Очекује се да овај човек буде учен и леп, да буде вешт и с оружјем и у плесу, да добро јаше, да се отмено понаша и лепо говори. Те своје врлине, међутим, мора знати да користи у одређеним ситуацијама на одређени, одговарајући начин. Прикладност је одлика која се ценила. Прикладност је још из античког доба одлика лепог, што нас, хтели ми то или не, просто приморава да мало погледамо око себе и потражимо прикладност. Није је толико много како би се очекивало, зар не? У сваком случају, оваквај дворјанин има циљ. Он је овакав не ради врлина самих, већ да би овако савршен био мио владару и утицао на суверена на најбољи могући начин, био глас разума, држао господара на страни правде и умерености.

Тумачења овог дела су различита. Неке епохе га воле и читају, друге читају и куде (на пример, романтизам оваквог дворјанина види као хладног). Неки тумачи критикују Кастиљоневу друштвену поделу (истина, дворјани могу бити само племићи), неки увиђају велику саветодавну улогу оваквог дворјанина. Но оно што је битно, то је само постојање оваквог дела (и није једино) које учи људе како да буду бољи, лепши, отменији, пуни врлина и способности.

Истина да говоримо о другачијем, давном времену, другачијем друштвеном уређењу и  другачијим обичајима. Упркос томе вредности основних људских врлина не би требало да се мењају, зар не? Треба да се усавршавамо увек, зар не? Треба да будемо у скаду да собом, светом и ситуацијама. Бар да се трудимо што је више могуће, зар не? Некада су то биле јахачке способности и рецитовање поезије, а данас то могу бити лепо изражавање и културно понашање. Зар не?

Leave a Reply