Зоран Ђинђић је знао да је за међународни успех мале земље као што је Србија најважније да разуме односе у свету и процесе који се дешавају, а те 2001. желео је да се земља врати у међународну заједницу, да се покрене процес приступања ЕУ, спроведу економске и политичке реформе и да земља обнови привреду и економски се развија, и његов политички сан – живи, поручио је министар грађевинарства Горан Весић, поводом 20. годишњице од Ђинђићевог убиства.

Весић, који је био шеф Ђинђићевог кабинета и дугогодишњи сарадник првог демократски изабраног премијера у Србији, присетио се у ауторском тексту за Политику њихових 14 заједничких година.

Двадесет година од како је Зоран Ђинђић са леђа мучки убијен не знам да ли ме на њега више сећа дан када сам га први пут видео или тренутак када сам сазнао да је смртно рањен у атентату? Или четрнаест бурних година у којима сам сваког дана учио од њега које су стале између та два тренутка?

Зоран је говорио да ми је 1992. године понудио да будем шеф његовог кабинета када је видео да прескачем неколико степеника. ”Видео сам да имаш енергију и да желиш да успеш”, објаснио ми је како је изабрао мене за сарадника. Ја сам некако, на први поглед, изабрао да њега пратим у животи када сам га у децембру 1989. године видео у редакцији првог опозиционог листа у Србији ”Демократија”. Млади филозоф у џинсу са дугом косом и минђушом у уху привукао је нас студенте јер се разликовао од интелектуалаца и бивших дисидената који су основали прву опозициону странку у Србији после 44 године једнопартијске владавине комунизма. Учили смо од њега да је организованост и бројност политичке странке предуслов за изборни успех као и да будемо организовани и истрајни у политичкој борби. Неколико година касније када сам га пратио у изборној кампањи Поштено у којој смо обилазили куће, пијаце и фабрике не правећи разлику да ли разговарамо са десет и хиљаду људи научио сам шта значи лични контакт са бирачима у политици. И поновио то са својом покретном канцеларијом 29 година касније.

Када је Зоран у децембру 1993. године отишао на изборну дебату на националној телевизији требало ми је бар десетак минута да га препознам. Дошао је први пут у оделу са краватом, са кратком косом и без минђуше. Тада сам научио сам да човек учи и да се мења док је жив. Зоран се мењао и постајао бољи. Скоро да нико не зна да је крајем осамдесетих Зоран имао благу говорну ману због које је понављао речи када је говорио. Народ би рекао да је муцао. Четири године касније био је један од најбољих говорника на политичкој сцени Србије. У међувремену је радио са логопедом и професором дикције. Када је смењен у септембру 1997. године са места градоначелника Београда због чега су у граду избиле демонстрације дао је интервју страним медијима на добром енглеском језику. Шест месеци раније, када је изабран за градоначелника, једва је говорио енглески. Када је постао градоначелник сваког дана имао је и час енглеског језика. Када је убијен на столу су му остале књиге о узгајању парадајза. Неколико недеља раније показали су му пројекат који је требало да препороди српску пољопривреду изградњом десетина хиљаде хектара са пластеницима и наводњавањем. Да би тај пројекат могао успешно да спроведе почео је да чита књиге о узгајању поврћа.

Научио ме је да треба ићи у сусрет догађајима, прилагођавати се ономе што се дешава и да треба мењати свет. У јесен 2002. године дошао је из посете Немачкој и рекао својим сарадницима ”да желе да нам узму Косово” као и да ”Косово није демократско питање” како је и сам некада веровао. Схватио је да тадашња политика међународне заједнице ”стандарди пре статуса” значи само да се добије на времену док се не стекну услови за самопроглашење независности. ”Нећемо да чекамо да они прогласе независност када буду спремни него ћемо ми да сада тражимо трајно решење”, причао је Зоран. Потом је, на изненађење свих, покренуо иницијативу да се одмах реши статус Косова и Метохије. Против су били сви у међународној заједници, укључујући и Русију, али и скоро све политичке странке у Србији позивајући га да одржава статус кво. Узалуд је говорио да одржавање постојећег статуса не одговара српској заједници на КиМ која је маргинализована и угрожена и да је наших људи сваког дана све мање. Како би придобио подршку јавности почео је да разговара о иницијативи са угледним интелектуалцима почев од Добрице Ћосића до представника Срба са КиМ. Многи од њих погрешно су разумели те разговоре јер су касније тврдили да су они утицали на Зоранове ставове о КиМ. Истина је да су они прихватили његову политику. Као да смо те 2003. године као и сада 2023. године једини пут имали иницијативу и политику према косовском проблему.

Током зимским протеста 1996/97 године док је говорио заједно са Вуком Драшковићем и Весном Пешић на Тргу Републике прислушкивали смо полицијску комуникацију на терену. Чули смо како снајпериста каже ”она је мања, теже ми је да нишаним, вама је лакше”. Отрчао сам до Трга, написао на цедуљици ”на нишану сте снајпера са Југоекспорта”, попео се на бину и дао му да прочита. Пошто је прочитао цедуљу, намигнуо ми је, ставио је џеп и пркосећи снајперу, гледајући на кров зграде преко пута, одржао један од најбољих говора у коме је позвао да ако убију њега неко други стане на његово место. Те 1997. године победио је снајпер гледајући у очи снајперисту. Шест година касније злочинац је пуцао на њега из снајпера са леђа. На сахрани стотине хиљада људи је стало на његово место. И поново је победио кукавице и злочинце иза нишана.

Ђинђић је знао да је за међународни успех мале земље као што је Србија најважније да разуме односе у свету и процесе који се дешавају. ”Ти си реалан политичар каквих је било мало у нашој историји”, рекао му је једном Добрица Ћосић у мом присуству. Мало је таквих политичара у нашој модерној историји. Осим Ђинђића то су Александар Вучић данас и Милан Стојадиновић и Стојан Новаковић некада. Зато нам је историја више обележена ратовима, поразима и страдањем народа до ивице истребљења него победама и миром.

Шта би данас Ђинђић рекао да може да види Србију? Када је 2001. године Зоран Ђинђић постао председник српске владе рекао је да жели да се земља врати у међународну заједницу, да покренемо процес приступања Европској унији, да спроведемо економске и политичке реформе и да земља обнови привреду као и да се економски се развија. Изгубио је живот али његов политички сан живи. Србија је угледни члан међународне заједнице довољно јака и поштована да може да убеди неке од најзначајнијих земаља да промене политику према КиМ. Преговарамо о чланству у Европској унији и спроводимо у процесу прикључења економске и политичке реформе. Србија економски напредује, привлачимо све више инвестиција а наша економија је снажнија. Да може да види своју Србију сигуран сам да бу Зоран био срећан. Имао је тај дар да се радује и туђој срећи како је један недељник у јуну 1997. године написао, када је видео како се Ђинђић радује победи једног другог политичара.

Пише Горан Весић

Оставите Коментар