Крајем деветнаестог века Београд је имао око шездесет хиљада становника, а простирао се између Саве и Дунава, све до данашње Славије на југу. Градом је доминиралa зграда Капетан Мишиног здања, једина троспратна зграда у вароши, на чијем врху се налазила стаклена стражарница са које су чувари даноноћно посматрали Београд. Ако би угледао негде ватру стражар би одмах упозорио пожарну чету која се налазила тамо где је данас зграда Етнографског музеја.
Пожари су често избијали у пекарама како их данас зовемо или фурунџиницама, како су их наши суграђани тада називали, у којима се пекао хлеб који је био основна храна Београђана тог времена. Фурунџинице су имале велике зидане пећи са огњиштем на коме се ложило дрво. Пећи су са предње стране имале отвор који је био широк 60-80 цм и 50 цм висок, како је прописао еснаф, кроз који се са дугачким лопатама убацивао умешен хлеб, а печен вадио. Свака фурунџиница имала је иза пећи просторију за мешење хлеба која се звала мумурлук са коритима за замесивање која су се звала наћве, а према улици била је тезга која је била затворена ћепенком. Хлеб је био округао и изгледао је као велика крофна, а народ га ја звао сомун. Тек после Првог светског рата, под утицајем Француске, неке пекаре су почеле да пеку хлеб у облику векне. Занимљиво је да су скоро све београдске фурунџије тог времена биле пореклом из Македоније. Рано ујутро отварао се ћепенак и на тезги се излагао сомун. Како су улице биле прашњаве сомун, изложен на отвореном, био је изложен прашини, а муштеријама је било дозвољено да га додирују и бирају. Неки наши суграђани ни данас, 120 година касније, нажалост ту навику нису изгубили. У фурунџиницама, осим сомуна, пекао се само ђеврек који се продавао нанизан на штапу. Београдске фурунџије са краја 19. века нудили су грађанима и услугу услужног печења, па је било уобичајено да комшије доносе тепсије са ђувечом и мусаком, пите, прасиће, јагњиће или ћурке на подварку јер се боље пекло у фурунџиницама него у кућним огњиштима. У време великих слава није се могло наћи место за услужно печење у фурунџинацама, па се ова услуга заказивала месецима раније. Београђани су сомун куповали на „рабош”. Фурунџија и муштерија имали су два једнака штапића и сваки пут када се узме сомун фурунџија би засецао рецку на оба штапића која су била постављена један поред другог. На крају сваке недеље или месеца фурунџија и муштерија би упоредили штапиће и тада би се плаћао дуг. Тако се и данас задржао израз „плаћање на рецку“. Овакво плаћање одговарало је пре свега сиромашнијим породицама, а бакалнице су давале на рабош гас, шећер и брашно. Рабош је био згодан када су се деца слала у куповину јер са собом нису носила новац. Динар се састојао од сто пара али су грађани кованицу на којој је писало „20 пара” звали грош. Новчић од пет пара звао се „марјаш”. На почетку прошлог века, 1903. године, када је хлеб који је коштао један грош поскупео за један марјаш избиле су велике народне демонстрације. Општинска полиција је ревносно контролисала тежину хлеба јер је сваки сомун морао да буде тежак један килограм. За фурунџије које би покушале да продају „јексик”, хлеб који би био мање тежине, следиле би тешке казне, затварање радње и избацивање из еснафа.
Почетком прошлог века прославила се Груберова пекара на Варош капији у данашњој Поп Лукиној улици. Грубер је био Немац који се доселио из Земуна, а његова радња прва у Београду имала је осим тезги и неколико мермерних столова унутра. Грубер је пекао „бутер-кифле”, земичке, переце посуте сољу и кифлице. Предузимљиви Грубер схватио је да пословни и богати људи немају времена да долазе у пекару, па је имао своју службу за доставу. Његови момци, опасани истим кецељама са рекламом пекаре, разносили су Груберово пециво по кућама у великим плетеним корпама са белим платном које је покривало пециво. Та пекара је била посебно популарна међу децом због кифли и другог пецива које је коштало марјаш. Груберова пекара је била прва европска радња те врсте у Београду. Пред сам Први светски рат у Игумановој палати на Теразијама основана је модерна пекара „Баталака” која је нудила луксузно пециво печено према европским стандардима која је снабдевала чак и Двор. Војска је добијала хлеб „тајин”. Био је то црн и тврд хлеб. Становништво је волело тај хлеб за који се тврдило да је веома здрав, па су многи од њих од војника куповали тај хлеб или су га мењали за бели хлеб.
Осим у фурунџиницама или пекарама Београђани су се снабдевали на Великој пијаци која је заузимала простор између Капетан Мишиног здања и затвора Главњача који се налазио на месту где је данас Природно-математички факултет. У доњем делу пијаце према Симиној улици биле су изграђене бараке у којима се продавало месо и риба. Месо није било категорисано него набацано на гомилу на тезги, а рибу су аласи продавали у коритима са водом. Риба се куповала јер је цена била повољна пошто је аласа било много. Посебно су биле популарне земунске пиљарице које су сваког јутра долазиле бродом из Земуна јер су имале пограничне дозволе. Њихова роба је била квалитетнија и скупља од оне коју су нудили српски сељаци. Нудиле су Београђанима спанаћ, парадајз, грашак, салате, карфиол и шаргарепу који се у Србији нису гајили. Оне су продавале бутер, а њихова роба је била популарна у бољим кућама.
Почетак двадесетог века било је време када је Београд био град који је поред тога што је још увек задржао паланачки начин живота био под снажним утицајем Запада. Било је неке дражи у томе када се уводила електрична расвета, па електрични трамваји, па када су почеле да се граде вишеспратнице, дрвена калдрма на којој се није чуо топот копита, када су се градили хотели „Росија” или „Москва”. Било је и оних који су новине тешко прихватали. Као и данас када се 120 година касније гради метро. А Београд мора да се мења, прихвата новине као и ми са њим. Зато смо једина метропола на Балкану.

Горан Весић

Leave a Reply