„Тад ми је бескрајно било важно да будем сам. Али уопште нисам био сам, био сам са преслатким Исусом Христом, његовим духом и љубављу“
Некада дипломирани стоматолог Александар Аца Јовановић, а данас монах Арсеније, рођени Београђанин који је прошао пакао живота под мотом генерације „Секс, дрога и рокенрол“, често одржава проповеди из властитог искуства.
Управо зато овај харизматични монах оставља снажан утисак на слушаоце, пре свега оне који трагају за смислом живота или су у сличној
ситуацији као Арсеније пре него што је отишао у Цркву и ту нашао себе, мир и спокој.
Арсеније Јовановић замонашио се у Светој Гори Атоској, боравио под Острогом, тиховао у Црној Реци, а данас обнавља манастир Рибница код Љига, где планира да оснује Православни духовни центар.
У проповеди под називом „Духовно напајање“ присећа се својих првих осама и потреба за Богом у периоду када је започео самачки животу у Бруклину, у држави Њујорк.
- Тад ми је бескрајно било важно да будем сам. Али уопште нисам био сам, био сам са преслатким Исусом Христом, његовим духом и љубављу. Сећам се у то прво време, напољу урлање, сирене, музика и хаос, а мене Господ само узме као да нисам у том подивљалом Њујорку. Понављао бих „Душе свети, не остављај ме“, јер сам осећао да ме пази Дух и да је Свет, да нема шта друго да буде и да је то нешто најчистије и највеличанственије у мом животу после 29 година ломатања – започиње своју проповед монах Арсеније.
О својим првим молитвама каже да би, жмурећи, осетио светлост која би пролазила кроз њега и опште блештавило.
- Kао на некој небеској плажи, неко предивно небеско сунце и неки небески светлоносни ветар би ме зрачио и осунчавао, пролазио кроз мене. Било је предивно. Потпуно је исцељивало моју грешну, упропашћену младу душу београдском и њујоршком улицом. Тада нисам знао шта је то, али тек касније, када сам почео да читам Свете оце, у страху и трепету сам закључио да је то била врста – најнижег нивоа која некоме може да се да, али ипак – Божанска светлост.
Тада је одлучио да за њега нема другог пута осим да се потпуно посвети Богу.
- После такве осунчаности, људски дух постаје затегнут, здрав и преплануо. Kао морепловци на овоземаљском мору, тако делатни хришћани постају духопловци, спиринаути препланулог духа. Здрави, јаки, затегнути. Духовни живот, са три главне силе – пост, молитва и причешће зато и јесу
духовно напајање, као аутомобил који на свом дугом путовању може да иде само од пумпе до пумпе. Ако прескочи једно напајање, он стаје.
Монаху, каже, зато често заигра срце од радости јер зна да је пронашао праву енергетску пумпу, праву енергетску станицу са које може да се напаја кад год и где год хоће.
- То је моје молитвено правило. То је моја молитва. И благо нама православним хришћанима колико нам је Господ Бог дао да можемо да се напајамо. И ми у свом животу путујемо од поста, молитве, литургије до следећег поста, молитве, литургије. Ако их прескачемо, остајемо исцрпљени и духовно испражњени. Kренемо ми, али често посустанемо, како каже апостол Павле – започесмо духовно, завршисмо телесно.
- Kолико ми се пута неко обрати у проблемима, али прескаче молитвено правило. И већ је готово. Већ је запалио џоинт јер је просто немогуће одупрети се. Демон је ту, ми га никада нећемо уклонити, уништити, али можемо га само Божијом силом држати на дистанци. Било који грех можемо да држимо на дистанци једино активним свакодневним, свакочасовним, свакоминутним православљем. И онда смо заштићени. Чим кренемо да трокирамо, да прескачемо, наши демони долазе, нападају и обарају нас. И то су те наше духовне пумпе, наше енергетске станице, где сам Бог пумпа енергију у наш животни механизам.
- Kада човек уђе дубље у духовни живот, осећа корење животног пламена, бесмртности. Осећа у себи да гори живот, енергија, као што гори Сунце и никада не нестаје. Извор те енергије је у Богу. На то горење животног пламена треба стално доливати уље Божје љубави, Божје
благодети, Духа светога. Губитак духовног уља води у депресију и гашење живота на свим плановима. Треба увек и стално да пунимо ракетне моторе свога бића да бисмо могли да узлетимо на небо кроз лансирну рампу своје смрти. А не да се испражњени стропоштамо и разбијемо о прашњаву земљу – закључује монах Арсеније.
Докон мозак – ђавоље игралиште
У време првих осама у Бруклину, монах Арсеније се одлучио да живи и без телевизора:
- Тако сам почео да откривам неописиво вредну и дубоку ризницу мира и радости избавивши се од тог световног ковитлаца који је зрачио и витлао кроз ТВ екран. Великан поп културе Енди Ворхол био је фасциниран телевизором јер ти „прође десет сати и супер си убио време“. Људи не знају шта ће са својим временом, убијају се од досаде и зато буље у телевизор, интернет, друштвене мреже, „фарме“, ријалитије… у глупости којима упропашћујемо своју психу и душу. Сећа се да је у једном тешком периоду живота имао нападе панике кад види телевизијски садржај:
- У боловима и потпуном лудилу укључио бих телевизор и као зомби га гледао док не добијем ужасан напад панике, без обзира на то шта се приказује. Просто сам осећао да је зло неко одатле. Не мистификујем да нас сатана или нека тајна зла организација гледа кроз телевизор, већ да је то препуштање мозга да пландује, једно потпуно раслабљивање психе – заправо тренутак кад демонске силе нападају.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: