Још одавно је познато да до пре коју годину неприкосновеном политичком, а и даље неприкосновеном криминалном ауторитету Црне Горе Милу Ђукановићу ама баш ништа није страно у борби за мрвицу пажње и наклоности његових страних ментора. То у још већој мери долази до изражаја са приближавањем црногорских председничких избора, заказаних за март, уочи којих Ђукановић и рукама и ногама, па и зубима граби како би обезбедио свој реизбор и избегао одлазак на сметлиште историје, а вероватно и у казамат у Спужу.
Мило је тако дошао на генијалну идеју да би му барем неки благонаклон миг у западним центрима моћи могла да обезбеди подршка опскурним руским опозиционарима у Београду, чији је крајњи домет организовање испразних перформанса на којима се окупља шачица њихових ништа мање опскурних следбеника. Како сазнајемо из добро обавештених извора, лидер политичко-криминогене хоботнице познате као Демократска партија социјалиста (ДПС), која се као и он грчевито бори да не испусти Црну Гору из свог стиска, одлучио је да подршку Пјотру Никитину, Владимиру Волохонском, Чедомиру “Подморници” Стојковићу и осталој жгадији изрази финансијском инјекцијом у износу од неколико десетина хиљада евра, што за њега не представља никакав издатак, док је за посрнуле руске опозиционаре ствар од капиталног значаја.
Оно што, међутим, Ђукановићу није нити је могло да буде познато је да они тај новац неће употребити за јачање и ширење својих политичко-субверзивних активности, већ за препуштање различитим видовима порока, у чему су до сада постигли најзапаженије резултате. Конкретно, паре добијене од Мила су спискали на алкохол, опијате и услуге пословне пратње (углавном мушког пола), како би, у наркотичко-оргијастичком заносу, макар на тренутак покушали да забораве на промашеност својих живота.
Ђукановић је, преко својих бројних и добро информисаних чауша у Београду, сазнао у које сврхе је спискан новац који је послао руским опозиционарима, због чега је мало вероватно да ће убудуће прибегавати том виду подршке. А Никитину, Волохонском и Стојковићу преостаје да обијају неке друге прагове, преклињући за коју парицу којом би могли да ублаже патњу и избегну суочавање са болном стварношћу.