Стиже, најзад, на острво Крф све што изнесе голу душу. Да једни, који не поумираше негде по оном бескрајном кршу и мразу, донесу своје утруђене кости, и оставе их на острву Виду, тој најпотреснијој костурници српске војске. А други, кад се опораве и поврате своју некадашњу снагу – опет у борбу, да доврше оно чему су на Куманову положили неразориви темељ…

После једне службе божије прилази ми Васа, мој друг из крагујевачке ђачке батерије, и у разговору показује ми прегршт земље која се пробила кроз поцепану његову официрску блузу и задржала се на дну поставе, кад нам је – у двобоју са надмоћнијом Макензеновом артиљеријом на Дунаву код Рама – било изгинуло, или рањено, више од половине војника наше батерије.

А сам Васа био је тада рањен на три места и контузован. Од тада носио је он ову прегршт земље у платненој кесици, и чувао је као неку своју „батли-амајлију“ која, по народном веровању, штити од зла и доноси срећу.

 

Узбуђен, пипам врховима прстију ову грудвицу српске земље, и показујем је и нашим радозналим војницима. Они прилазе, и док их Васа подсећа на ону артиљеријску грмљавину на Раму где нас је тукла немачка „Дебела Берта“, најтежи далекометни топ у Првом светском рату, наши војници са страхопоштовањем и љубављу додирују ону прегршт узвикујући раздрагано:

– Ево, браћо, наше српске земље! Кад ли ћемо је слободну видети?

Прочитајте још:  „ЉУДИ, МИ НОЋАС ИМА ДА ИЗГИНЕМО“ Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама!

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ: Ром из Лесковца који је преокренуо Кумановску битку!

Извор: Националист

Advertisements